Архива за август, 2011

У јесен 1942. се десио један од ретких догађаја због којих су тадашњи Паланчани осетили све ужасе рата (барем до доласка партизана 1944. и протеривања скоро две трећине становништва Паланке). Преко ноћи је у Илоку у свом винограду од стране партизана убијен Франц Георг Ајзенхут, син чувеног сликара и оснивач фабрике „Меркур“.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут је рођен 17. марта 1903. године. Отац му је био познати сликар, четрдесетшестогодишњи Франц Ајзенхут (1857-1903), а мајка двадесетчетворогодишња Адријана Аурелија Рајхл (1879-1965), братаница архитекте Франца Рајхла, већ поменутог извођача радова на новопаланачкој цркви[1]. Мање од три месеца касније, његов отац умире у Минхену након две неуспеле операције желуца. Тамо је и сахрањен два дана после смрти, 4. јуна. Паланка је на испраћају Ајзенхуту послала огроман венац од палминих и ловорових грана, а говор је у име града одржао сликар Виктор Шрам[2].

Георг је одрастао у Новој Паланци са мајком и две године старијом сестром Јудитом (1901-1949), у породичној кући Ајзенхутових.  1926. године, Франц Георг и Мартин Блажек оснивају фабрику кожне галантерије „Меркур“. Фабрика је брзо постала позната, а поред кожне галантерије, производила је и спортску опрему[3]. Још у то време фирма је запошљавала око 500 радника[4]. 1933. године Франц Георг се жени са Едит Бодо. Поред фабрике и породичне куће уз њу, породица је имала и поседе на другој обали Дунава, у Илоку.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

1941. године окупирана Бачка постаје део Краљевине Мађарске. Партизанска активност у Бачкој и Срему је брзо почела да се осети[5]. Прва жртва је био управо Франц Георг, 3. октобра 1942[6], а по сведочењу старих Паланчана који се још сећају, убио га је Прока Поповић из Нештина. Једини познат извор о овом атентату је текст „Прва паланачка жртва партизана“ који је написала Маргит Кендл у књизи Erinnerungen an Palanka 1958. године:

„Чак и тад, убрзо након 1941, присутност партизана у Хрватској је била велика. Разни насилни потези су узбунили људе, а њихови узроци нису увек били политички.Појединачни напади су често били посматрани као знак личне освете.

Грозно убиство које се догодило на лето 1942. године у Илоку када је познати индустријалац Георг Франц Ајзенхут из Нове Паланке убијен у Илоку заокупљало је умове мештана месецима.

Ајзенхут је хтео да оде са својом женом и двоје деце на одмор од неколико дана. Пријатељи су га упозорили да се не упушта у тако нешто због сталне опасности од партизана. Завереници су били добро организовани и сазнали су где је Ајзенхут. Дошли су ноћу и из дворишта позвали Ајзенхута да би им дао храну и вино. Отишао је с њима у складиште и рекао им да узму шта желе. Међутим, то је био само изговор да га намаме самог у складиште. „Нећемо ништа, само Ваш живот“, рекли су партизани. Шта се даље одиграло зна само Ајзенхут, који нажалост не може више ништа да каже. Сигурно се није предао партизанима без борбе, успео је да побегне из складишта, али у дворишту су му нанели смртоносни ударац.

У међувремену, госпођа Ајзенхут и деца су били у кући, али њима се ништа није догодило. Ајзенхутов радник и човек од поверења, Франц Швиндл, који је такође био ту, сакрио се у виноград, јер су убице тражиле и њега, али када су схватили да је потрага узалудна, отишли су. Швиндел је изашао из винограда након неколико сати када се све стишало и са ужасом посматрао шта се догодило његовом господару. Онда је покушао да спречи Ајзенхутову жену да види свог мужа у таквом стању. Мртвац је превезен у Паланку колима са сеном.

Многим Паланчанима је овај тужан призор остао у сећању. Ајзенхутова жена је ишла са децом иза кола, пуна очаја. Сахрањен је уз присуство људи са свих страна и ковчег су положили његови пријатељи из младости.“

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Занимљиво је да Маргита пише да се убиство догодило на лето, иако сви извори наводе његов датум смрти као 3. октобар. Ајзенхут је сахрањен на новопаланачком гробљу са својом сестром Маријом Тамаром (1900-1905) и родитељима своје мајке Фридрихом Вилхелмом и Лидијом Рајхл[7], тако да су његови остаци највероватније пренешени на старо римокатоличко гробље 1963. године. Његова мајка Адријана је тако поред мужа сахранила и троје своје деце, а касније и четврто, Јудиту. Она је 1944. заувек напустила Бачку Паланку и са собом однела преостале Ајзенхутове радове.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.


[1] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[2] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 117.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

[4] Сунчаник, Часопис за културу, књижевност и уметност, Бачка Паланка, 2010, стр. 22.

[5] Erinnerungen an Palanka, Herausgegeben von von Adalbert Karl Gauss, 1958, стр. 191.

[6] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[7] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

Advertisements

Један од најважнијних безразложно уништених културно-историјских споменика Бачке Паланке (којих има поприлично много) јесте и римокатоличка црква св. Елизабете у Новој Паланци. Црква је подизана у периоду између 1907. и 1910. године и поживела је нешто више од педесет година, а налазила се на месту данашњег Дома здравља у Новој Паланци у улици Саве Ковачевића, тада Букинској (Bukiner Gasse).

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата.

Нова Паланка је званично основана 1770. године, на 2-3 километра од Старе Паланке, од стране немачких колониста који су на захтев Павла Крушпера добили од царских власти део атара[1]. Пре те године, немачки колонисти су живели заједно са Србима у Старој Паланци. Скоро искључиво насељена немачким живљем, Нова Паланка се развијала веома убрзано и већ 1786. године добија статус одвојене општине. Две године раније, завршена је изградња римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије. Око те цркве и даље на исток се касније развило треће насеље – Немачка Паланка, између Нове и Старе Паланке.

Грб Нове Паланке из 1775.

Грб Нове Паланке из 1775.

Римокатоличко становништво Нове Паланке је читав XIX век било део жупе Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије, али су почетком XX века због великог просперитета места одлучили да подигну још једну римокатоличку цркву. Вредело би поменути да је још од 1848. године Нова Паланка као засебна општина имала сопствено римокатоличко гробље, које се налазило западно од пута где данас пролази Кумановска улица. Остаци људи сахрањених на том гробљу су 1963. године пренети у заједничку костурницу на римокатоличком гробљу у Немачкој Паланци, а само гробље је претворено у обрадиво земљиште. Иницијативу за изградњу цркве је покренуо Георг Шредер, који је био свештеник у Немачкој Паланци од 1894.[2] Шредер је остао упамћен као изузетно живописна, али контроверзна личност, оспораван и од стране присталица и од стране противника. Почео је као приватни учитељ једне племићке породице, а затим је постао професор у Учитељској школи у Калочи, да би касније постао школски начелник у Паланци. Био је изузетно ауторитарна личност у времену када су у нашој малој средини почеле да се појављују либералне идеје. Био је посвећен борби против марксистичког социјализма и стога основао Католичко удружење занатлија (Katholischen Gesellenverein im Sinne Kolpings). У школама је активно радио на сузбијању анти-хришћанских и атеистичких идеја. Тежио је строгој дисциплини у школама тако што је професоре константно подстицао и оцењивао њихов рад, те су захваљујући томе паланчки ученици постизали врхунске резултате за време његовог рада[3].

Олтар цркве

Олтар цркве.

Поред председника Шредера, комитет задужен за изградњу цркве чинили су: секретар Франц Хеп, бележник Роберт Булер, општински судија Вилхелм Вагнер, Михаел Вецл, Михаел Бернхарт, Филип Меркес, Јохан Шен, Георг Гутлебер и Штефан Шендлинген[4].

Радови на овој цркви су почели 1907. године по плану званичног архитекте Калочке надбискупије Јулијуса Петровића из Калоче, а изводила их је фирма чувеног суботичког архитекте Франца Рајхла (1869-1960), познатог по изградњи зграде Градске библиотеке у Суботици и породичне палате у сецесионистичком стилу која је данас Модерна галерија[5]. Радови су трајали до 1910. године. Црква је освећена 22. априла 1910 од стране калочког свештеника Георга Стеца. Истог дана је одржано прво крштење у цркви, а сутрадан и прво венчање[6]. 19. новембра 1910. године црква је посвећена светој Елизабети, мађарској принцези из XIII века. 1919. године, након смрти Георга Шредера, нови свештеник постаје Петер Вајнен из Немачке Паланке. Скоро десет година је црква била само огранак жупе из Немачке Паланке, а у фебруару 1920. године постаје одвојена жупа. Зграда жупе изграђена је 1925. и дан-данас се налази између Дома здравља и „Меркура“ и у приватном је власништву. 11. фебруара 1920, Јулиус Вилдман је постао први свештеник Нове Паланке[7]. Од тада па до 1944. новопаланачка црква је водила засебне црквене књиге. Испред цркве је 1933. године подигнут крст који су донирали Антон и Ева Фајфер. Он од 1983. служи и као спомен-обележје порушеној цркви. Занимљиво је да је Антон Фајфер био оргуљар и да је аутор оргуља у Земуну, Футогу, Раткову и Темерину[8].  Преживео је рат и логор, а 1954. се из Нове Паланке сели у Немачку, где умире 1989. године.

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа.

Црква је била изграђена у неоготском стилу, имала је три олтара, проповедаоницу и крстионицу које је израдила будимпештанска фитма „Редај и Бенедек“. Оргуље је у стилу сецесије израдио Ото Ригер млађи (1880-1920) из чувене чешке компаније „Gebrüder Rieger“. Звона су изливена у будимпештанској фирми „Alexander Bodichin“. Унутрашњост цркве је осликао Петер Кајл. Црква је имала и олтар св. Ане који је донирала супруга Вилхелма Вагнера и статуу св. Антуна коју је донирала удовица Јохана Спилденера. 36 клупа је израдио паланачки столар Адам Пецлер.

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову у Чешкој (тада Јегерндорфу у Аустро-Угарској).

Црква је претрпела велика разарања 1944. године, јер су у цркви боравили совјетски војници па је гранатирана из Илока. Последњи новопаланачки свештеник, Штефан Месарок-Милер силом је одведен из Паланке и највероватније је убијен на путу ка неком од концентрационих логора за Немце[9]. Црква након рата наставља да пропада убрзано, а цигле из цркве су вађене и продаване, а затим коришћене за изградњу кућа колониста који су се доселили у Нову Паланку након Немаца[10].  С обзиром да воље за обновом није било, а тада нису постојали адекватни закони о заштити споменика културе, црква је уз дозволу црквених власти из Бача порушена 1965. године, а изграђена је данашња зграда у којој су смештени дом здравља и пошта. Остао је само крст са натписом  „Na ovom mjestu stajala je katolička crkva sv. Elizabete 1910-1965. Ovaj križ obnoviše prigodom 1950. godišnjice smrti i uskrsnuća Krista Gospodina 1983. katolički vjernici grada Bačke Palanke.“

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Рушење цркве 1965.

Рушење цркве 1965.


[1] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 5.

[2] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[4] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[6] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 141.

[7] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[10] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

Још један изузетно значајан Паланчанин о ком се у нашем граду скоро ништа је истакнути српски револуционар Ђорђе Стојаковић, један од народних првака у Револуцији 1848/49.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић је рођен у Старој Паланци 11. априла 1811. године (или 1810. по неким изворима[1]). Био је одличан и истакнут ученик и студент, те је докторирао право и у Бечу и у Пожуну (данашњој Братислави). Као студент права добио је као награду златну колајну за расправу коју је написао поводом педесетогодишњице пештанског универзитета 1834. године[2].  По завршетку студија ради прво као адвокат у Пешти и убрзо постаје „правдобранитељ“ православне будимске конзисторије и Матице српске.[3] Касније се сели у Београд и неко време ради као правник кнеза Милоша Обреновића.

Пештански универзитет у XIX веку.

Пештански универзитет у XIX веку.

1848. године надолази „Пролеће народа“ и Аустријску царевину преплављује талас националних револуција. Ђорђе Стојаковић одмах излази на јавну сцену са својом књижицом „Осветљење“, у којој критикује систем у Србији и доводи у питање наследно право српских кнежева. Затим одлази у Будимпешту и 6. марта учествује у делегацији предвођеној Ђорђем Стратимировићем која је Мађарима понудила српске захтеве за аутономијом[4]. Срби су захтевали слободу језика, вероисповести, школе, право на одржавање сабора сваке године и укључивање у локалне власти. Међутим, мађарски прваци, а посебно Лајош Кошут, су били изричито против[5]. Долази до велике тензије и заоштравања односа између Срба и Мађара, а Хрвати у међувремену нуде Србима савез против Мађарске и позивају на уједињење са Србијом.

1. маја 1848. године, Ђорђе Стојаковић присуствује Мајској скупштини у Сремским Карловцима.3. маја 1848. године скупштина проглашава Српску Војводину, која обухвата Срем са границом, Барању, Бачку са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом[6]. Српска Војводина улази у савез са „Троједном краљевином“ – Хрватском, Далмацијом и Славонијом. Карловачки митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, Ђорђе Стратимировић за вожда, а Стеван Шупљикац за војводу. Формирана је чак и Влада Српске Војводине, тзв. Главни одбор[7]. Ђорђе Стојаковић постаје члан Главног одбора и самим тим једна од кључних личности у животу српског народа у Војводини. Затим је именован за члана делегације која ће представљати Србе на Свесловенском конгресу у Прагу, предвођене Паваом Стаматовићем[8].

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима.

Ђорђе Стојаковић је присуствовао Прашком свесловенском конгресу од 2. до 12. јуна. Конгрес није донео конкретне резултате, услед немогућности договора о гласању, дневном реду и поступцима на скупштини и прекинут је када су на улицама Прага почели нереди[9]. По повратку из Прага, ухапшен је у Пешти због велеиздаје и послан на преки суд:

„Толико и толико пута наперили су хонведи пушку кроз прозор собе у којој је био затворен да „вад-раца“ убију. Ушао је у тамницу вран као гавран, а изишао из ње упола сед.“[10]

После битке код Сентомаша, 14. јула 1848, Ђорђе Стојаковић замењен је за једног од мађарског поручника, сина богатог бечког племића, који је заробљен у бици. Након ослобађања, учествује у раду Главног одбора све до краја Револуције[11]. У то време је радио чак и на нацрту Устава Српске Војводине. За разлику од мађарске Владе која је бројала само 9 чланова, у српској Влади их је било чак 48, а на интервенцију припадника Омладине накнадно их је укључено још 9, и ова „Влада“ није била ефикасна.

Упркос разним понудама које је мађарска Влада накнадно нудила Србима у Војводини, патријарх Рајачић је остао уз Аустрију и бана Јелачића. Као знак захвалности, Беч је потврдио Рајачићеву позицију патријарха и Шупљикцев избор за војводу, што се није променило ни са абдикацијом Фердинанда I и доласком Франца Јозефа на власт 2. децембра 1848.[12]

Прокламована територија Српске Војводине.

Прокламована територија Српске Војводине.

Српска војска је у јануару 1849. године била на вратима Мохача и Арада, али је крајем марта и почетком априла мађарска војска започела офанзиву у којој су заузети Сомбор, Сентиван, Сириг, Сента, Врбас, Бечеј, и Србобран. Србобран је спаљен, а становништво протерано из села, а Нови Сад је 12. јуна 1849. бомбардован са Петроварадина и сравњен са земљом.[13] Мађарска револуција је угушена тек захваљујући руској интервенцији на захтев Франца Јозефа. Мађари су поражени у бици код Вилагоша 13. августа 1849. године. Главне вође су побегле у изгнанство, а водећи генерали су погубљени у Араду.

О самој Паланци за време Револуције нема много података, осим да је мађарски генерал Антал Ветер 30. новембра 1848. напао Паланку да би одвратио српске снаге од Томашевца[14]. Вероватно је да град није претрпео већа разарања у бурним револуционарним годинама.

Патентом од 18. новембра 1849. године, цар је формирао Војводство Србију и Тамишки Банат. Ђорђе Стојаковић након рата прелази у Беч, где преговара о правном положају новооснованог Војводства[15]. Понуђено му је чак и место у Министарству правде у Бечу. Потом постаје члан Главног земаљског суда, прво у Пешти, а потом у Темишвару. 1856. године постаје дворски саветник и члан највишег суда у Бечу. Међутим, упркос Стојаковићевим вишегодишњим залагањима, Војводство је укинуто 1860. године. Једино за шта је патријарх Рајачић накнадно успео да се избори било је одржавање црквено-народног Сабора. 2. априла 1861. године одржан је Благовештенски сабор. Патријарх и Стојаковић су на сабору представљали „Већину“, односно групу која се залагала за сарадњу са аустријском Владом и царем. Били су најбројнији и изборили су се за очување привилегија, црквено-школску аутономију и повратак аутономне области с војводом на челу. Нажалост, испоставило се да су ови захтеви подржавани од стране бечке Владе користили само за слабљење мађарске стране у преговорима и никада нису испуњени[16].

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Исте године, Стојаковић је био један од оснивача Српске црквене општине у Бечу. Био је њен први председник и на оснивачкој скупштини 27. новембра 1860. је изабран за члана црквеног одбора. Већ 3. децембра 1860. године, одбор је одлучио да се од највиших државних власти затражи место на Глацис и Франц-Јозеф кеју који је иначе према урбанистичком плану био одређен за цркву. Такође је затражено место за зидање парохијске куће и школе. Упоредо са тражењем земљишта за цркву, црквени дом и школу, одбор је тражио одређену парцелу на централном гробљу које се тада оснивало, на којем би се сахрањивали православни Срби. Након преговора, који су годинама трајали, уступљена је парцела која носи назив „Српско одељење“ парцела бр. 68, а налази се у близини српског војничког гробља[17]. Ђорђе Стојаковић умире у Бечу новембра 1863. године. Храм Српске црквене општине који је сањао, а који је посвећен Светом Сави, коначно је завршен 1893. године.

Храм Светог Саве у Бечу данас.

Храм Светог Саве у Бечу данас.


[2] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 204.

[3] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[4] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[10] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 205.

[11] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[13] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 296.

[15] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу. С обзиром да је господин Корингер до сада непознаница у овим крајевима, сви подаци које сам пронашао о њему су доступни искључиво на интернету.

Франц Корингер

Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот.[1] 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Steiermärkisches Landeskonservatorium). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.

Разгледница Граца, из времена када је у њему боравио Франц Корингер.

Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.[2]

Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новоосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра.[3] Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике. [4]

У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. [5] 1996. године Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“.[6] Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.[7]

Зграда конзерваторијума у којој је Корингер радио као професор.

Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница.[8] Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици.[9]Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен. Можда би било лепо да се једног дана поред споменика Милети Протићу нађе место за још једног знаменитог житеља тог места. Једино његово дело које сам успео да пронађем је „Nimm an was Gott Dir schenkt“.

Одабрао сам бачкопаланачке Јевреје за своју прву тему јер се на тај начин хронолошки надовезујем на прву ствар коју сам озбиљно почео да истражујем пре годину дана. Наиме, Јевреји су све до 1948. године били наши суграђани. Након тога се 37 паланачких Јевреја који су преживели Холокауст, заједно са својим кантором Еугеном Гросом, преселило у Израел. Они најрадозналији на крају текста, испод свих извора, могу да погледају спискове паланачких Јевреја страдалих у Рацији 1942, оних који су били довољно срећни да преживе Холокауст и они који су устали против нацистичког зла одлучивши да се боре у НОБ-у.

Занимљиво је, међутим, да су први Јевреји насељавали ове просторе више од хиљаду година раније. 1966. откривен је локалитет „Циглана“, крај пута Бачка Паланка-Челарево. 1972. године почела су ископавања која је изводио Драган Вилотијевић, кустос Музеја града Новог Сада[1]. Тада је откривено насеље са краја VIII и почетка IX века, које је постало познато као Аварска некропола, на којем су пронађени остаци јеврејског народа, највероватније Хазара. Овај локалитет је један од најзанимљивијих и свакако најмистериознији локалитет на територији Општине Бачка Паланка, пре свега зато што Јевреја у то време на подручју Панонске низије није било. Овим ћу се више бавити у неком од наредних текстова.

Цигла са менором са археолошког налазишта "Циглана" код Челарева.

Након нестанка мистериозног јеврејског народа који је овде насељавао леву обалу Дунава, уследило је затишје дуго хиљаду година, све до Средње терезијанске колонизације (1749-1772). Први Јевреји насељавају се у Новој Паланци 1771. године.[2] Новопаланачки Јевреји су били Ашкенази (Немачки) Јевреји. Јозеф II је 1782. године издао Патент о верској толеранцији, којим су Јевреји добили право на високо школовање, држање приватних фабрика и запошљавање хришћанских слуга[3]. Међутим, и даље су били обавезни да у званичним документима користе немачки језик уместо хебрејског, а од 1784. морали су и званично да усвоје германизована презимена. Велико побољшање је било и утоме што Јевреји више нису морали да живе у гетима и носе жуте траке, те у Паланку осамдесетих година долази нови талас јеврејских породица. Досељавање Јевреја није било добро прихваћено од стране осталих становника[4].

У то време, паланачки Јевреји нису имали сопствену црквену општину, него су били под надлежношћу Јеврејске општине Неопланта. Верске службе обављале су се у једној приватној кући коју су звали „молитвени дом“. Постојање Јеврејског гробља, које се и дан-данас налази на Гајдобранском путу, забележено је још пре 1800. године. Жупанија је половином 1806. године донела одлуку о додели грађевинског земљишта за изградњу синагоге.[5] Изградња синагоге завршена је 1807. године, на данашњој адреси Жарка Зрењанина 62. У истој улици, поред саме синагоге, 1835. је изграђено ритуално купатило – микве, кошер месара и Јеврејска основна школа.

Синагога у Бачкој Паланци.

Јевреји су се најчешће бавили трговином и банкарством, о чему сведочи раскош очуваних кућа и надгробних споменика, који надмашују чак и немачке на Римокатоличком гробљу. Први паланачки историчар, Николаус Хеп, спомиње да су неки јеврејски трговци у то време ишли са фрулицом кроз село, продајући домаћицама ствари које су им требале, а које су  претходно откупљивали од локалних пољопривредника. Већина је по изградњи синагоге живела у самом центру Немачке Паланке, што ближе самој грађевини, највероватније због ограничења кретања на Шабат.

Синагога у Немачкој Паланци је до 1820. године била без рабина. Након тога, рабини су били:

  • Арон Штерн (1820-1831)
  • Лев Лихтентал (1836-1851)
  • Соломон Дојч (1885-1904)
  • др Бенџамин Фишер (ортодоксни рабин, напустио заједницу 1917)

Од 1917, заједница је била без рабина, а службу је вршио кантор Пинкас Кон до своје смрти 1926. Затим је дошао рабин Еуген Грос[6].

Унутрашњост синагоге.

Унутрашњост синагоге.

1880. године, у Немачку Паланку долази учитељ Исидор Кон и постаје главни покретач јеврејске заједнице у граду. На његову иницијативу основани су друштво за здравствену заштиту, омладинска библиотека и читаоница.[7] Исте те године, на попису становништва су забележена живела 493 Јевреја, што је било 4,6% становништва. Положај Јевреја илуструје и податак да су у Јеврејској школи 1884. постојала три учитеља – Коломан Хајман, Адолф Шпиц и његова жена Илона Шпиц. Мање од двадесет година касније, школи је био потребан само један учитељ[8]. Међутим, њихова заједница, упркос константном опадању броја становника у наредном периоду, остала је развијена и оставила је велики утицај на прошлост нашег града. Тако су и једни од оснивача парног млина у Старој Паланци, преко пута православног гробља, били два Јеврејина – Јозеф Шен и Јакоб Јерковски. Млин су отворили 1911. и прво је служио за сушење хмеља. Зграда у улици Југословенске армије у којој се донедавно налазио кафе „Caffe“, а сада кафе „Springfield“, до Другог светског рата је била Јеврејска банка. Чак је и чувени хотел „Дунав“ припадао Јеврејину по имену Рајтер[9].

Бивша зграда једне јеврејске банке, данас кафе "Спрингфилд". Фото Саша Лазаревић, 2008.

Пред крај XIX века, долази до издвајања мање групе Ортодоксних Јевреја, који су били много конзервативнији од неолога. Њихов број у Паланци никада није премашио више од педесетак људи, тако да су се увек окупљали у приватној кући. Занимљиво је да је обичај међу малим јеврејским општинама био да доводе људе са изузетном репутацијом. Тако је почетком XX века паланачки ортодоксни рабин био др Бенјамин Фишер (1878-1965), који је касније био ортодоксни главни рабин Мађарске где је служио у синагоги Румбах, а потом чак и у Лондону.[10]1913. године, у Стару Паланку долази др Александар Дембиц , први старопаланачки лекар и отац још познатијег Андрије Дембица (1904-1991), који је кришом лечио партизане за време окупације. Вероватно најпознатија бачкопаланачка Јеврејка је Бели Рохел Фрајнд, познатија као Рахела Ферари. По њеном рођењу у Земуну 1911, отац јој је од стране аустријских власти протеран у родну Немачку Паланку, где је она одрасла и завршила основну јеврејску школу. Њој ће, као и др Дембицу, бити посвећени посебни текстови.

Рахела Ферари на поштанској маркици из 2007.

Пред Други светски рат, у Бачкој Паланци је живело 229 Јевреја неолога, и још педесетак ортодоксних Јевреја. Неолошки кантор је био Еуген Грос, а ортодоксни Јонас Глаубер[11]. Они су уједно били и последњи кантори Јеврејске заједнице у Бачкој Паланци. 11. априла 1941. године, Мађарска је објавила рат Краљевини Југославији. До 15. априла, мађарска војска је окупирала целу Бачку[12], а 29. јуна су Бачка и Барања званично припојене Краљевини Мађарској под називом „Delvidek“ (Јужна област)[13]. Јевреји су у Мађарској већ били лишени основних грађанских права. Злогласни „Закон о Јеврејима“ се у окупираним територијама спроводи од децембра 1941. године[14]. У Бачкој Паланци је забележено постојање логора у којем је између 1941. и 1944. настрадало „5-50 жртава“[15], тако да су највероватније из њега жртве само слане даље у концентрационе логоре широм Мађарске и Немачке. У Рацији јануара 1942. године у Новом Саду, страдало је двадесет двоје Јевреја са територије Бачке Паланке и бачкопаланачког среза. Један Јеврејин убијен је у Бечеју и један Србин из Деспотова у Локу. У марту 1944, Немачка је окупирала Мађарску и преузела надлежност над Бачком. 5. маја исте године, по наређењу Адолфа Ајхмана, сви преостали паланачки Јевреји су стрпани у возове за Аушвиц[16]  Завршетак рата је доживело само 37 од скоро 300 Јевреја у Бачкој Паланци, укључујући и кантора Еугена Гроса.

Први споменик пострадалим Јеврејима, подигнут 1955.

Бачкопаланачки Јевреји су, заједно са кантором 1948. одселили у Израел. Остали су само они који су овде живели у мешовитим браковима. Синагога, за коју се каже да је била „импресивна, позната по својим галеријама и ковчегу на два нивоа“[17], порушена је 1956. године. На том месту је 29. априла 2007. године подигнута спомен-плоча[18], на иницијативу Рахел Фриш, ћерке кантора Гроса[19].

Једини аутентични материјални доказ о постојању Јевреја је старо Јеврејско гробље поред Гајдобранског пута, са око 500 гробова, које је у задњих годину дана обновљено и сређено. На том гробљу је 20. октобра 1955. постављена прва спомен-плоча пострадалим Јеврејима Бачке Паланке и околине. Последњи Јеврејин-Паланчанин сахрањен на том гробљу, Соломон Кон, умро је 20. априла 1981. године.

Спомен-плоча у Жарка Зрењанина 62. На плочи је написано "Јаков Грос" уместо "Еуген Грос". Фото Саша Лазаревић 2008.


[1] Ирена Балат, Дворац у Челареву, Нови Сад, 1989, стр 7.

[2] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[4] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[5] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 269.

[6] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[7] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 121

[8] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[9] Сава Петрић, Грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 7.

[11] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[12] Ђорђе Басић, Хроника о ослободилачком рату у Јужној Бачкој, Нови Сад, 1969, стр. 28.

[13] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 25.

[14] Др Јаша Романо: Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата, Београд, 1980, стр. 155.

[15] Јован Мирковић, Жртве Војводине у логорима 1941-1945. према до сада извршеној ревизији пописа 1964. године, 2005, стр. 521.

[16] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 28.

[18] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 122

[19] „Дневник“ од 20. фебруара 2007.

Посебно се захваљујем Чедомиру Миловановићу из Зрењанина на помоћи око превода немачких извора.

Додаци

Списак идентификованих Јевреја и Срба – жртава Новосадске рације из Паланке и околине, са редним бројем под којим се воде[1]:

30. Алмослино Жени (62), рођена у Бачкој Паланци (од оца Филипа), сестра стаклара Емила Алмослина, куварица
132. Биро Јосиф-Режо (36), рођен у Бачкој Паланци (од оца Јосифа и мајке Ризе рођене Бергер), супруг Хелене-Јелене рођене Немеш, кројач
165. Босковиц Лили (23), рођена у Бачкој Паланци
234. Вајнбергер Алфред (44), рођен у Обровцу, општина Бачка Паланка (од оца Рудолфа), чиновник
274. Вајс Ирена (13), рођена у Бачкој Паланци (отац Бела), ученица
276. Вајс Јосиф (65), рођен у Бачкој Паланци, тапацирер
283. Вајс Розалија-Ружа (62) рођена Хофман (у Бачкој Паланци од оца Хермана), Јосифова удовица, домаћица
379. Гајдобрански Војин (18), рођен у Бачкој Паланци (од оца Николе)
380. Гајдобрански Јован (19), рођен у Бачкој Паланци (од оца Гојка)
426. Голдштајн Александар (32), рођен у Бачкој Паланци од оца Леополда-Липота и мајке Регине, трговац памуком (становали у Гробљанској (данас Новосадског сајма) улици)
878. Колб Залман-Жигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исраела и мајке Хане), штављач коже
885. Колб Сигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исидора и мајке Малвине), монтер
886. Колб Херман (21), рођен у Бачкој Паланци, Сигмундов брат
975. Лајнер Игнац (69), рођен у Бачкој Паланци (од оца Емануила и мајке Руже рођена Шпицер), Јоланин супруг, трговац
985. Ласкафелд (Ласкофелд) Антонија (78) рођена Лајтнер-Литнер (у Бачкој Паланци од оца Гершона и мајке Лени рођене Силбер), Хенрикова супруга, домаћица
1014. Левингер Естера (74), рођена у Бачкој Паланци (од мајке Јелке), удовица, домаћица
1180. Мојзес Герзон-Геза (54), рођен у Бачкој Паланци (од оца Игњата и мајке Розалије-Розе рођене Лајтнер), супруг Јулијане рођене Шкуч, трговац, убијен 22. јануара
1183. Мојзес Леополд-Лео (51), рођен у Бачкој Паланци, Герзонов брат, трговац
1188. Мојзес Паулина-Паула (66) рођена Цилцер (у Обровцу, општина Бачка Паланка од оца Вилхелма и мајке Нети), домаћица
1316. Пискер Геза (71), рођен у Бачкој Паланци од оца Гавре, трговац
1319. Пискер Марко (34), рођен у Новом Саду (живео у Бачкој Паланци)
1320. Пискер Шандор (9), рођен у Бачкој Паланци
1447. Рутка Антун (26), рођен у Бачкој Паланци
1603. Тратнер Андрија (29), рођен у Бачкој Паланци од оца Коломана и мајке Еле, чиновник
1607. Требић Карло (36), рођен у Бачкој Паланци од оца Карла и мајке Хане рођене Брајнер (Требићи су пребегли из Загреба)
1608. Требић Амалиа (33), Карлова сестра (рођена у Бачкој Паланци), куварица
1748. Хаузер Јене (39), рођен у Бачкој Паланци од оца Адолфа и мајке Јозефине рођене Шлезингер, службеник (породица Хаузер је доведена, или се затекла у Новом Саду)
1749. Хаузер Адолф (53), рођен у Бачкој Паланци од оца Изидора, фармер
1750. Хаузер Јозефина (56) рођена Шлезингер (у Бачкој Паланци од оца Вилхелма и мајке Иде), фармерка
1776. Хефтер Мавро (Мартин-Мартон-Мориц-Мор-Марко) (41), рођен у Бачкој Паланци, Јакобов брат, власник фабрике четки
1945. Шосбергер Бјанка (23), рођена у Бачкој Паланци
1959. Шосбергер Марија (39), рођена у Бачкој Паланци, Дезидерова супруга

У књизи др Јаше Романа о југословенским Јеврејима у Народноослободилачком рату спомињу се следећи паланачки Јевреји који су били активни учесници покрета отпора:

Абелсберг Ш. др Павле, лекар из Суботице. Рођен 1893. у Бачкој Паланци. Медицински факултет завршио 1919. у Будимпешти, а затим специјализирао оториноларингологију. Априла 1944. интерниран од мађарских фашиста у логор у Бачкој Тополи, где је водио логорску амбуланту, а затим је одведен у логор у Немачку, одакле се вратио марта 1945. и ступио у НОВ. Био је лекар Болничког центра I и II армије.
Дембиц А. др Андрија, лекар из Бачке Паланке, рођен 1904. Медицински факултет завршио 1928. у Бечу. У НОВ је ступио новембра 1944. Лекар болнице Војног подручја Бачке Паланке, а затим заменик шефа епидемиолошког одељења болнице Војне области за Војводину.
Епштајн Шимон – Сима, крзнарски помоћник из Бачке Паланке, рођен 1925. Члан СКОЈ-а. У НОП од 1941. у саставу ударне групе. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 2 године и 6 месеци робије. Маја 1943. доведен из будимпештанског затвора у сегедински затвор – одељење за малолетнике, а јуна 1944. одведен у затвор у Асаду. Ноћу 28/29. новембра 1944. побегао из затвора, вратио се у Југославију и ступио у НОВ.
Јафа Бенјамин, старетинар из Бачке Паланке. Рођен 1891. Сарадник НОП од почетка устанка. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 1 годину и 6 месеци робије. Фебруара 1942. доведен у сегедински затвор, а фебруара 1943. пуштен условно на слободу. Маја 1944. одведен од Немаца у логор у Аушвицу, где је страдао.
Орова Арнолд, трговац из Бачке Паланке, рођен 1877. Сарадник НОП од почетка устанк а. Ухапшен од мађарских фашиста и у истражном затвору „Армија“ (Нови Сад) зверски изубијан, тако да је по довођењу у сегедински затвор 19. фебруара 1942. умро од последица повреда већ наредног дана.
Шенк Мавре Иван – Мишо, ученик из Новог Сада, рођен 1924. Члан СКОЈ -а од 1939. На почетку устанка укључио се у састав ударне групе и учествовао у вршењу саботажа и диверзија. Септембра 1941. ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 3 године робије. Одведен у затвор у Будимпешти, а октобра 1942. пребачен у сегедински затвор. Новембра 1943. пуштен из затвора условно, па се пребацио у Југославију, где је ступио у НОВ. Изабран за члана МК КПЈ Бачка Паланка, а од марта 1944. био је политички руководилац у Бачко-паланачком одреду. Носилац Партизанске споменице 1941.
Штајн инг. Тибор, из Бачке Паланке. У НОП од 1941. Приликом провале у Покрету ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на робију. Одведен на присилан рад у Украјину, где је страдао 1943.
Штерн Вилима Ивица, ученик из Осијека. Рођен 1927. у Бачкој Паланци. По капитулацији Југославије пребегао у Далмацију, одакле је интерниран од Италијана почетком јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Даљском партизанском одреду. Погинуо крајем 1943. приликом напада одреда на оклопни непријатељски воз. Сахрањен у Подгорју (Славонија).

Штерн Вилима Звонко, ученик из Осијека. Рођен 1928. у Бачкој Паланци. По доласку усташа на власт пребегао у Далмацију, одакле је интерниран почетком
јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Осјечкој бригади, а затим војни руководилац.

Попис преживелих Јевреја у Југославији пописаних до јуна 1945, према сајту El Mundo Safard. Пописивани су по местима у којима су се затекли у тренутку прављења списка.

Бачка Паланка – преживели

Бергер Марко, 1923, радник, сада у Армији
Епштајн Елвира, 1928, Бачка Паланка, домаћица
Епштајн Симон I, 1925, Бачка Паланка, крзнар
Епштајн Симон II, Бачка Паланка, 1925, механичар
Голдштајн Ела, 1923, Бачка Паланка, домаћица
Грос Александар, 1929, Бачка Паланка, студент
Грос Едитта, 1936, Бачка Паланка, студент
Грос Ерне, 1925, радник, сада у Армији
Грос Еуген, 1899, рабин
Грос Лили, 1930, Бачка Паланка, студент
Хаузер Франциска, 1916, службеник
Хаузер Марија, 1910, домаћица
Хершковић Јаша, свештено лице
Хершковић Јолан, 1896, домаћица
Хершковић Ладислав, 1927, Бачка Паланка, шегрт
Хофман Херман, 1927, Бачка Паланка, бравар
Хофман Леополд, 1884, Бачка Паланка, обућар
Хофман Марија, 1891, Пивнице, домаћица
Хофман Пепи, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Јафа Цили, 1904, трговац
Јафе Арон, 1925, Бачка Паланка
Кирц Златица, 1882, домаћица
Колб Терез, 1925, Бачка Паланка, домаћица
Кон Ирен, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Кон Јакоб, Бачка Паланка, 1875/1881. обућар
Кон Роза, 1882/1886, Бачка Паланка, домаћица
Нидерлендер Нина, 1924, Бачка Паланка, домаћица
Рајтер Ерна, 1922, Бачка Паланка, службеник
Рајтер Ервин, 1927, Бачка Паланка, бравар, сада у Армији
Рајтер Јолан, 1897, Товарисево, домаћица
Рајтер Јосип, 1895, Бачка Паланка, бравар
Секељ Флора, 1881, Букин, домаћица
Штрасбергер Марта, кројачица
Урман Манци, 1918, радник