Архива за категорију ‘Аустро-Угарска’

Најбољи чувари прошлости и духа времена Бачке Паланке и њене три претходнице – Старе, Нове и Немачке су свакако паланачке улице, чије су табле са именима, смењиване с времена на време, остале неми, али поуздани сведоци историје. Данас се многе успомене на њих могу извући само из старих мапа града. Припремио сам кратку табелу паланачких улица са називима у одређеним историјским периодима, где је сваки период, а врло често и сваки народ, остављао јединствен траг и тиме доприносио изградњи идентитета улица и целог града:

Данашњи назив Званични назив у Аустро-угарској Званични назив у Краљевини СХС и Југославији Званични назив под фашистичком окупацијом Званични назив у време СФРЈ српски народни назив немачки народни назив
Краља Петра I Rákóczy utca/Fö utca Краља Петра  Fö utca? Маршала Тита Главни шор/Варошки шор Haupt-Gasse/König Peter-Gasse
Цара Лазара Цара Лазара Бориса Кидрича Врбашки шор Jäger-Gasse/Kreuz-Gasse/1. Bauern-Gasse
Војводе Живојина Мишића Војводе Мишића Моше Пијаде Зечки шор Kalvarien-Gasse/2. Bauern-Gasse
Бранка Радичевића Принца Ђорђа Бранка Радичевића Крајњи шор/Жарки шор Heide-Gasse
Браће Новаков Обилићева Браће Новаков Krönen-Gasse
Југословенске Армије Erzsébet királyné utca Принца Александра/Краља Александра Horty Miklos utca Југословенске Народне Армије Велики шор Herren-Gasse/Prinz Alexander-Gasse/Bahnhof Strasse
Иве Лоле Рибара Molnar utca Хајдук Вељкова/Тиршова Molnar utca Иве Лоле Рибара Калош (део који је у Старој Паланци) Müller-Gasse/Kalosch
Орахова Краљевића Марка Орахова Орахова Nussbaum-Gasse
20. октобар Солунска 20. октобар Mittel-Gasse/Fischer-Gasse
Дунавска обала Дунавска обала Donau Ufer
Бранка Бајића Обровачка Бранка Бајића Обровачки пут Obrowatzer Strasse
Југ-Богдана Југ-Богдана
Шумска Шумска Шумска Шумска Wald-Gasse/Markt Strasse/Marktplatz-Gasse
Трг Братства и јединства Цара Душана/Школска Трг Братства и јединства Школска Obrowatzer-Strasse/Schul-Gasse
Браће Рибникар Ајзенхутова Браће Рибникар Eisenhut-Gasse/Kirschen-Gasse
Милана Курепе Atilla utca Пашићева Веселина Маслеше Уска улица Kleine-Gasse
Веселина Маслеше Kossuth Lajos utca/Duna utcza Пашићева Веселина Маслеше Donau-Gasse
Жарка Зрењанина Војводе Путника Жарка Зрењанина Rotes Kreuz-Gasse
Шафарикова Шафарикова Шафарикова Friedhof-Gasse/Bahn-Gasse
Светозара Милетића Светозара Милетића Светозара Милетића Гајдобрански пут Gajdobraer-Gasse
Доситејева Доситејева Доситејева Загњивени шор
Саве Ковачевића Букинска Саве Ковачевића Bukiner-Gasse
Трг ослобођења Букинска Трг ослобођења Bukiner-Gasse
Николе Тесле Hunyadi Janos utca Николе Тесле
Вука Караџића Zrinyi Miklos utca Вука Караџића
Рибарска Рибарска Рибарска Fischer-Gasse
Брегалничка Карађорђева Брегалничка Park-Strasse
Мичуринова Вилзонова Мичуринова Wilson-Gasse
Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Advertisements

С обзиром да се сутра одржава акција сређивања дворишта и дела зграде бивше Грађанске школе, а данас Градског музеја, одлучио сам да напишем кратак чланак о овој дивној грађевини. Нажалост, већина података је у архивима Покрајинског завода за заштиту споменика културе, тако да ћу док не одем до Новог Сада написати само кратак историјат којим располажем.

Зграда Грађанске школе пре Првог светског рата.

Зграда Грађанске школе пре Првог светског рата.

Као и код многих других догађаја у Паланци крајем XIX века, иницијатор оснивања средње школе у Бачкој Паланци био је Карло Мезеи. Заједно са групом занатлија и трговаца, он 1884. година оснива Иницијативни одбор зта оснивање Грађанске школе у Бачкој Паланци, којим лично председава[1]. Након две године материјалних потешкоћа, Одбор закупљује кућу др Перлеза и 16. септембра 1886. године отвара се први разред Грађанске школе. Наставница је била Адеријан Селеш Етелка. Та прва генерација матурира 1891. и постаје најобразованији чиновнички кадар у Паланци тог доба[2].

Школу од 1898. године држава узима у своје руке. До тада већ постоје четири одељења. Настава се одвија на мађарском језику, а српски и немачки ученици уче свој матерњи језик као „страни“[3].  Школа мења локацију неколико пута, све до 1903. године. 1901. године Општина склапа уговор са Францом Рајхлом (већ поменутом по изградњи новопаланачке цркве и сродству са породицом Ајзенхут) да за 106.000 круна изгради зграду Грађанске школе у Паланци[4]. Зграда је завршена две године касније, а први директор је био Јован Кардош. Настава се одвијала паралелно на мађарском и немачком, а после Првог светског рата на српскохрватском и немачком језику[5]. Тада је директор школе био Димитрије Рашић. Након проглашења шестојануарске диктатуре и доношења новог закона о јавним школама 5. децембра 1931, настава на немачком језику је укинута[6].

Ученици Грађанске школе 1919.

Ученици Грађанске школе 1919.

По ослобођењу града, ова школа је, као и цео град, постала везана за једну од највећих мрља у нашој историји. У октобру 1944, седамнаесторо Подунавских Шваба старости од 15 до 19 година одведено је у зграду Грађанске школе, где су везани ланцима, а затим одведени у Багремару где су ископали сами себи гроб у који су након стрељања побацани. Са истог места је 7. новембра сто осамдесет и четворо Немаца похапшено и одведено на принудни рад у Врдник[7].

Након ратних и послератних дешавања, 17. јануара 1945, Грађанска школа постаје Непотпуна мешовита гимназија, а од 1948. Потпуна мешовита гимназија, са званичним називом „Државна реална гимназија“ Бачка Паланка[8]. Са њом зграду својевремено деле Машинска техничка школа, Економска школа и основне школе „Клара Фејеш“ и „Веселин Маслеша“. Пре неколико година у зграду је премештен Музеј града, основан 1992. године[9]. Од пре две године, грађевина је под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе и чека рестаурацију.

Зграда Музеја града данас.

Зграда Музеја града данас.


[1] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 11.

[2] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 11.

[3] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[4] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 12.

[5] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[6] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

Још један изузетно значајан Паланчанин о ком се у нашем граду скоро ништа је истакнути српски револуционар Ђорђе Стојаковић, један од народних првака у Револуцији 1848/49.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић је рођен у Старој Паланци 11. априла 1811. године (или 1810. по неким изворима[1]). Био је одличан и истакнут ученик и студент, те је докторирао право и у Бечу и у Пожуну (данашњој Братислави). Као студент права добио је као награду златну колајну за расправу коју је написао поводом педесетогодишњице пештанског универзитета 1834. године[2].  По завршетку студија ради прво као адвокат у Пешти и убрзо постаје „правдобранитељ“ православне будимске конзисторије и Матице српске.[3] Касније се сели у Београд и неко време ради као правник кнеза Милоша Обреновића.

Пештански универзитет у XIX веку.

Пештански универзитет у XIX веку.

1848. године надолази „Пролеће народа“ и Аустријску царевину преплављује талас националних револуција. Ђорђе Стојаковић одмах излази на јавну сцену са својом књижицом „Осветљење“, у којој критикује систем у Србији и доводи у питање наследно право српских кнежева. Затим одлази у Будимпешту и 6. марта учествује у делегацији предвођеној Ђорђем Стратимировићем која је Мађарима понудила српске захтеве за аутономијом[4]. Срби су захтевали слободу језика, вероисповести, школе, право на одржавање сабора сваке године и укључивање у локалне власти. Међутим, мађарски прваци, а посебно Лајош Кошут, су били изричито против[5]. Долази до велике тензије и заоштравања односа између Срба и Мађара, а Хрвати у међувремену нуде Србима савез против Мађарске и позивају на уједињење са Србијом.

1. маја 1848. године, Ђорђе Стојаковић присуствује Мајској скупштини у Сремским Карловцима.3. маја 1848. године скупштина проглашава Српску Војводину, која обухвата Срем са границом, Барању, Бачку са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом[6]. Српска Војводина улази у савез са „Троједном краљевином“ – Хрватском, Далмацијом и Славонијом. Карловачки митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, Ђорђе Стратимировић за вожда, а Стеван Шупљикац за војводу. Формирана је чак и Влада Српске Војводине, тзв. Главни одбор[7]. Ђорђе Стојаковић постаје члан Главног одбора и самим тим једна од кључних личности у животу српског народа у Војводини. Затим је именован за члана делегације која ће представљати Србе на Свесловенском конгресу у Прагу, предвођене Паваом Стаматовићем[8].

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима.

Ђорђе Стојаковић је присуствовао Прашком свесловенском конгресу од 2. до 12. јуна. Конгрес није донео конкретне резултате, услед немогућности договора о гласању, дневном реду и поступцима на скупштини и прекинут је када су на улицама Прага почели нереди[9]. По повратку из Прага, ухапшен је у Пешти због велеиздаје и послан на преки суд:

„Толико и толико пута наперили су хонведи пушку кроз прозор собе у којој је био затворен да „вад-раца“ убију. Ушао је у тамницу вран као гавран, а изишао из ње упола сед.“[10]

После битке код Сентомаша, 14. јула 1848, Ђорђе Стојаковић замењен је за једног од мађарског поручника, сина богатог бечког племића, који је заробљен у бици. Након ослобађања, учествује у раду Главног одбора све до краја Револуције[11]. У то време је радио чак и на нацрту Устава Српске Војводине. За разлику од мађарске Владе која је бројала само 9 чланова, у српској Влади их је било чак 48, а на интервенцију припадника Омладине накнадно их је укључено још 9, и ова „Влада“ није била ефикасна.

Упркос разним понудама које је мађарска Влада накнадно нудила Србима у Војводини, патријарх Рајачић је остао уз Аустрију и бана Јелачића. Као знак захвалности, Беч је потврдио Рајачићеву позицију патријарха и Шупљикцев избор за војводу, што се није променило ни са абдикацијом Фердинанда I и доласком Франца Јозефа на власт 2. децембра 1848.[12]

Прокламована територија Српске Војводине.

Прокламована територија Српске Војводине.

Српска војска је у јануару 1849. године била на вратима Мохача и Арада, али је крајем марта и почетком априла мађарска војска започела офанзиву у којој су заузети Сомбор, Сентиван, Сириг, Сента, Врбас, Бечеј, и Србобран. Србобран је спаљен, а становништво протерано из села, а Нови Сад је 12. јуна 1849. бомбардован са Петроварадина и сравњен са земљом.[13] Мађарска револуција је угушена тек захваљујући руској интервенцији на захтев Франца Јозефа. Мађари су поражени у бици код Вилагоша 13. августа 1849. године. Главне вође су побегле у изгнанство, а водећи генерали су погубљени у Араду.

О самој Паланци за време Револуције нема много података, осим да је мађарски генерал Антал Ветер 30. новембра 1848. напао Паланку да би одвратио српске снаге од Томашевца[14]. Вероватно је да град није претрпео већа разарања у бурним револуционарним годинама.

Патентом од 18. новембра 1849. године, цар је формирао Војводство Србију и Тамишки Банат. Ђорђе Стојаковић након рата прелази у Беч, где преговара о правном положају новооснованог Војводства[15]. Понуђено му је чак и место у Министарству правде у Бечу. Потом постаје члан Главног земаљског суда, прво у Пешти, а потом у Темишвару. 1856. године постаје дворски саветник и члан највишег суда у Бечу. Међутим, упркос Стојаковићевим вишегодишњим залагањима, Војводство је укинуто 1860. године. Једино за шта је патријарх Рајачић накнадно успео да се избори било је одржавање црквено-народног Сабора. 2. априла 1861. године одржан је Благовештенски сабор. Патријарх и Стојаковић су на сабору представљали „Већину“, односно групу која се залагала за сарадњу са аустријском Владом и царем. Били су најбројнији и изборили су се за очување привилегија, црквено-школску аутономију и повратак аутономне области с војводом на челу. Нажалост, испоставило се да су ови захтеви подржавани од стране бечке Владе користили само за слабљење мађарске стране у преговорима и никада нису испуњени[16].

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Исте године, Стојаковић је био један од оснивача Српске црквене општине у Бечу. Био је њен први председник и на оснивачкој скупштини 27. новембра 1860. је изабран за члана црквеног одбора. Већ 3. децембра 1860. године, одбор је одлучио да се од највиших државних власти затражи место на Глацис и Франц-Јозеф кеју који је иначе према урбанистичком плану био одређен за цркву. Такође је затражено место за зидање парохијске куће и школе. Упоредо са тражењем земљишта за цркву, црквени дом и школу, одбор је тражио одређену парцелу на централном гробљу које се тада оснивало, на којем би се сахрањивали православни Срби. Након преговора, који су годинама трајали, уступљена је парцела која носи назив „Српско одељење“ парцела бр. 68, а налази се у близини српског војничког гробља[17]. Ђорђе Стојаковић умире у Бечу новембра 1863. године. Храм Српске црквене општине који је сањао, а који је посвећен Светом Сави, коначно је завршен 1893. године.

Храм Светог Саве у Бечу данас.

Храм Светог Саве у Бечу данас.


[2] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 204.

[3] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[4] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[10] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 205.

[11] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.

[13] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини III, Нови Сад, 1990, стр. 296.

[15] Дејан Медаковић, Срби у Бечу, Нови Сад, 1998, стр. 171.