Архива за категорију ‘Други светски рат’

Најбољи чувари прошлости и духа времена Бачке Паланке и њене три претходнице – Старе, Нове и Немачке су свакако паланачке улице, чије су табле са именима, смењиване с времена на време, остале неми, али поуздани сведоци историје. Данас се многе успомене на њих могу извући само из старих мапа града. Припремио сам кратку табелу паланачких улица са називима у одређеним историјским периодима, где је сваки период, а врло често и сваки народ, остављао јединствен траг и тиме доприносио изградњи идентитета улица и целог града:

Данашњи назив Званични назив у Аустро-угарској Званични назив у Краљевини СХС и Југославији Званични назив под фашистичком окупацијом Званични назив у време СФРЈ српски народни назив немачки народни назив
Краља Петра I Rákóczy utca/Fö utca Краља Петра  Fö utca? Маршала Тита Главни шор/Варошки шор Haupt-Gasse/König Peter-Gasse
Цара Лазара Цара Лазара Бориса Кидрича Врбашки шор Jäger-Gasse/Kreuz-Gasse/1. Bauern-Gasse
Војводе Живојина Мишића Војводе Мишића Моше Пијаде Зечки шор Kalvarien-Gasse/2. Bauern-Gasse
Бранка Радичевића Принца Ђорђа Бранка Радичевића Крајњи шор/Жарки шор Heide-Gasse
Браће Новаков Обилићева Браће Новаков Krönen-Gasse
Југословенске Армије Erzsébet királyné utca Принца Александра/Краља Александра Horty Miklos utca Југословенске Народне Армије Велики шор Herren-Gasse/Prinz Alexander-Gasse/Bahnhof Strasse
Иве Лоле Рибара Molnar utca Хајдук Вељкова/Тиршова Molnar utca Иве Лоле Рибара Калош (део који је у Старој Паланци) Müller-Gasse/Kalosch
Орахова Краљевића Марка Орахова Орахова Nussbaum-Gasse
20. октобар Солунска 20. октобар Mittel-Gasse/Fischer-Gasse
Дунавска обала Дунавска обала Donau Ufer
Бранка Бајића Обровачка Бранка Бајића Обровачки пут Obrowatzer Strasse
Југ-Богдана Југ-Богдана
Шумска Шумска Шумска Шумска Wald-Gasse/Markt Strasse/Marktplatz-Gasse
Трг Братства и јединства Цара Душана/Школска Трг Братства и јединства Школска Obrowatzer-Strasse/Schul-Gasse
Браће Рибникар Ајзенхутова Браће Рибникар Eisenhut-Gasse/Kirschen-Gasse
Милана Курепе Atilla utca Пашићева Веселина Маслеше Уска улица Kleine-Gasse
Веселина Маслеше Kossuth Lajos utca/Duna utcza Пашићева Веселина Маслеше Donau-Gasse
Жарка Зрењанина Војводе Путника Жарка Зрењанина Rotes Kreuz-Gasse
Шафарикова Шафарикова Шафарикова Friedhof-Gasse/Bahn-Gasse
Светозара Милетића Светозара Милетића Светозара Милетића Гајдобрански пут Gajdobraer-Gasse
Доситејева Доситејева Доситејева Загњивени шор
Саве Ковачевића Букинска Саве Ковачевића Bukiner-Gasse
Трг ослобођења Букинска Трг ослобођења Bukiner-Gasse
Николе Тесле Hunyadi Janos utca Николе Тесле
Вука Караџића Zrinyi Miklos utca Вука Караџића
Рибарска Рибарска Рибарска Fischer-Gasse
Брегалничка Карађорђева Брегалничка Park-Strasse
Мичуринова Вилзонова Мичуринова Wilson-Gasse
Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

С обзиром да се сутра одржава акција сређивања дворишта и дела зграде бивше Грађанске школе, а данас Градског музеја, одлучио сам да напишем кратак чланак о овој дивној грађевини. Нажалост, већина података је у архивима Покрајинског завода за заштиту споменика културе, тако да ћу док не одем до Новог Сада написати само кратак историјат којим располажем.

Зграда Грађанске школе пре Првог светског рата.

Зграда Грађанске школе пре Првог светског рата.

Као и код многих других догађаја у Паланци крајем XIX века, иницијатор оснивања средње школе у Бачкој Паланци био је Карло Мезеи. Заједно са групом занатлија и трговаца, он 1884. година оснива Иницијативни одбор зта оснивање Грађанске школе у Бачкој Паланци, којим лично председава[1]. Након две године материјалних потешкоћа, Одбор закупљује кућу др Перлеза и 16. септембра 1886. године отвара се први разред Грађанске школе. Наставница је била Адеријан Селеш Етелка. Та прва генерација матурира 1891. и постаје најобразованији чиновнички кадар у Паланци тог доба[2].

Школу од 1898. године држава узима у своје руке. До тада већ постоје четири одељења. Настава се одвија на мађарском језику, а српски и немачки ученици уче свој матерњи језик као „страни“[3].  Школа мења локацију неколико пута, све до 1903. године. 1901. године Општина склапа уговор са Францом Рајхлом (већ поменутом по изградњи новопаланачке цркве и сродству са породицом Ајзенхут) да за 106.000 круна изгради зграду Грађанске школе у Паланци[4]. Зграда је завршена две године касније, а први директор је био Јован Кардош. Настава се одвијала паралелно на мађарском и немачком, а после Првог светског рата на српскохрватском и немачком језику[5]. Тада је директор школе био Димитрије Рашић. Након проглашења шестојануарске диктатуре и доношења новог закона о јавним школама 5. децембра 1931, настава на немачком језику је укинута[6].

Ученици Грађанске школе 1919.

Ученици Грађанске школе 1919.

По ослобођењу града, ова школа је, као и цео град, постала везана за једну од највећих мрља у нашој историји. У октобру 1944, седамнаесторо Подунавских Шваба старости од 15 до 19 година одведено је у зграду Грађанске школе, где су везани ланцима, а затим одведени у Багремару где су ископали сами себи гроб у који су након стрељања побацани. Са истог места је 7. новембра сто осамдесет и четворо Немаца похапшено и одведено на принудни рад у Врдник[7].

Након ратних и послератних дешавања, 17. јануара 1945, Грађанска школа постаје Непотпуна мешовита гимназија, а од 1948. Потпуна мешовита гимназија, са званичним називом „Државна реална гимназија“ Бачка Паланка[8]. Са њом зграду својевремено деле Машинска техничка школа, Економска школа и основне школе „Клара Фејеш“ и „Веселин Маслеша“. Пре неколико година у зграду је премештен Музеј града, основан 1992. године[9]. Од пре две године, грађевина је под заштитом Покрајинског завода за заштиту споменика културе и чека рестаурацију.

Зграда Музеја града данас.

Зграда Музеја града данас.


[1] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 11.

[2] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 11.

[3] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[4] Група аутора, Зборник радова о настанку, прошлости и историјском развоју града Бачка Паланка, Бачка Паланка, 1989, стр. 12.

[5] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[6] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

У јесен 1942. се десио један од ретких догађаја због којих су тадашњи Паланчани осетили све ужасе рата (барем до доласка партизана 1944. и протеривања скоро две трећине становништва Паланке). Преко ноћи је у Илоку у свом винограду од стране партизана убијен Франц Георг Ајзенхут, син чувеног сликара и оснивач фабрике „Меркур“.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут је рођен 17. марта 1903. године. Отац му је био познати сликар, четрдесетшестогодишњи Франц Ајзенхут (1857-1903), а мајка двадесетчетворогодишња Адријана Аурелија Рајхл (1879-1965), братаница архитекте Франца Рајхла, већ поменутог извођача радова на новопаланачкој цркви[1]. Мање од три месеца касније, његов отац умире у Минхену након две неуспеле операције желуца. Тамо је и сахрањен два дана после смрти, 4. јуна. Паланка је на испраћају Ајзенхуту послала огроман венац од палминих и ловорових грана, а говор је у име града одржао сликар Виктор Шрам[2].

Георг је одрастао у Новој Паланци са мајком и две године старијом сестром Јудитом (1901-1949), у породичној кући Ајзенхутових.  1926. године, Франц Георг и Мартин Блажек оснивају фабрику кожне галантерије „Меркур“. Фабрика је брзо постала позната, а поред кожне галантерије, производила је и спортску опрему[3]. Још у то време фирма је запошљавала око 500 радника[4]. 1933. године Франц Георг се жени са Едит Бодо. Поред фабрике и породичне куће уз њу, породица је имала и поседе на другој обали Дунава, у Илоку.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

1941. године окупирана Бачка постаје део Краљевине Мађарске. Партизанска активност у Бачкој и Срему је брзо почела да се осети[5]. Прва жртва је био управо Франц Георг, 3. октобра 1942[6], а по сведочењу старих Паланчана који се још сећају, убио га је Прока Поповић из Нештина. Једини познат извор о овом атентату је текст „Прва паланачка жртва партизана“ који је написала Маргит Кендл у књизи Erinnerungen an Palanka 1958. године:

„Чак и тад, убрзо након 1941, присутност партизана у Хрватској је била велика. Разни насилни потези су узбунили људе, а њихови узроци нису увек били политички.Појединачни напади су често били посматрани као знак личне освете.

Грозно убиство које се догодило на лето 1942. године у Илоку када је познати индустријалац Георг Франц Ајзенхут из Нове Паланке убијен у Илоку заокупљало је умове мештана месецима.

Ајзенхут је хтео да оде са својом женом и двоје деце на одмор од неколико дана. Пријатељи су га упозорили да се не упушта у тако нешто због сталне опасности од партизана. Завереници су били добро организовани и сазнали су где је Ајзенхут. Дошли су ноћу и из дворишта позвали Ајзенхута да би им дао храну и вино. Отишао је с њима у складиште и рекао им да узму шта желе. Међутим, то је био само изговор да га намаме самог у складиште. „Нећемо ништа, само Ваш живот“, рекли су партизани. Шта се даље одиграло зна само Ајзенхут, који нажалост не може више ништа да каже. Сигурно се није предао партизанима без борбе, успео је да побегне из складишта, али у дворишту су му нанели смртоносни ударац.

У међувремену, госпођа Ајзенхут и деца су били у кући, али њима се ништа није догодило. Ајзенхутов радник и човек од поверења, Франц Швиндл, који је такође био ту, сакрио се у виноград, јер су убице тражиле и њега, али када су схватили да је потрага узалудна, отишли су. Швиндел је изашао из винограда након неколико сати када се све стишало и са ужасом посматрао шта се догодило његовом господару. Онда је покушао да спречи Ајзенхутову жену да види свог мужа у таквом стању. Мртвац је превезен у Паланку колима са сеном.

Многим Паланчанима је овај тужан призор остао у сећању. Ајзенхутова жена је ишла са децом иза кола, пуна очаја. Сахрањен је уз присуство људи са свих страна и ковчег су положили његови пријатељи из младости.“

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Занимљиво је да Маргита пише да се убиство догодило на лето, иако сви извори наводе његов датум смрти као 3. октобар. Ајзенхут је сахрањен на новопаланачком гробљу са својом сестром Маријом Тамаром (1900-1905) и родитељима своје мајке Фридрихом Вилхелмом и Лидијом Рајхл[7], тако да су његови остаци највероватније пренешени на старо римокатоличко гробље 1963. године. Његова мајка Адријана је тако поред мужа сахранила и троје своје деце, а касније и четврто, Јудиту. Она је 1944. заувек напустила Бачку Паланку и са собом однела преостале Ајзенхутове радове.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.


[1] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[2] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 117.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

[4] Сунчаник, Часопис за културу, књижевност и уметност, Бачка Паланка, 2010, стр. 22.

[5] Erinnerungen an Palanka, Herausgegeben von von Adalbert Karl Gauss, 1958, стр. 191.

[6] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[7] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

Одабрао сам бачкопаланачке Јевреје за своју прву тему јер се на тај начин хронолошки надовезујем на прву ствар коју сам озбиљно почео да истражујем пре годину дана. Наиме, Јевреји су све до 1948. године били наши суграђани. Након тога се 37 паланачких Јевреја који су преживели Холокауст, заједно са својим кантором Еугеном Гросом, преселило у Израел. Они најрадозналији на крају текста, испод свих извора, могу да погледају спискове паланачких Јевреја страдалих у Рацији 1942, оних који су били довољно срећни да преживе Холокауст и они који су устали против нацистичког зла одлучивши да се боре у НОБ-у.

Занимљиво је, међутим, да су први Јевреји насељавали ове просторе више од хиљаду година раније. 1966. откривен је локалитет „Циглана“, крај пута Бачка Паланка-Челарево. 1972. године почела су ископавања која је изводио Драган Вилотијевић, кустос Музеја града Новог Сада[1]. Тада је откривено насеље са краја VIII и почетка IX века, које је постало познато као Аварска некропола, на којем су пронађени остаци јеврејског народа, највероватније Хазара. Овај локалитет је један од најзанимљивијих и свакако најмистериознији локалитет на територији Општине Бачка Паланка, пре свега зато што Јевреја у то време на подручју Панонске низије није било. Овим ћу се више бавити у неком од наредних текстова.

Цигла са менором са археолошког налазишта "Циглана" код Челарева.

Након нестанка мистериозног јеврејског народа који је овде насељавао леву обалу Дунава, уследило је затишје дуго хиљаду година, све до Средње терезијанске колонизације (1749-1772). Први Јевреји насељавају се у Новој Паланци 1771. године.[2] Новопаланачки Јевреји су били Ашкенази (Немачки) Јевреји. Јозеф II је 1782. године издао Патент о верској толеранцији, којим су Јевреји добили право на високо школовање, држање приватних фабрика и запошљавање хришћанских слуга[3]. Међутим, и даље су били обавезни да у званичним документима користе немачки језик уместо хебрејског, а од 1784. морали су и званично да усвоје германизована презимена. Велико побољшање је било и утоме што Јевреји више нису морали да живе у гетима и носе жуте траке, те у Паланку осамдесетих година долази нови талас јеврејских породица. Досељавање Јевреја није било добро прихваћено од стране осталих становника[4].

У то време, паланачки Јевреји нису имали сопствену црквену општину, него су били под надлежношћу Јеврејске општине Неопланта. Верске службе обављале су се у једној приватној кући коју су звали „молитвени дом“. Постојање Јеврејског гробља, које се и дан-данас налази на Гајдобранском путу, забележено је још пре 1800. године. Жупанија је половином 1806. године донела одлуку о додели грађевинског земљишта за изградњу синагоге.[5] Изградња синагоге завршена је 1807. године, на данашњој адреси Жарка Зрењанина 62. У истој улици, поред саме синагоге, 1835. је изграђено ритуално купатило – микве, кошер месара и Јеврејска основна школа.

Синагога у Бачкој Паланци.

Јевреји су се најчешће бавили трговином и банкарством, о чему сведочи раскош очуваних кућа и надгробних споменика, који надмашују чак и немачке на Римокатоличком гробљу. Први паланачки историчар, Николаус Хеп, спомиње да су неки јеврејски трговци у то време ишли са фрулицом кроз село, продајући домаћицама ствари које су им требале, а које су  претходно откупљивали од локалних пољопривредника. Већина је по изградњи синагоге живела у самом центру Немачке Паланке, што ближе самој грађевини, највероватније због ограничења кретања на Шабат.

Синагога у Немачкој Паланци је до 1820. године била без рабина. Након тога, рабини су били:

  • Арон Штерн (1820-1831)
  • Лев Лихтентал (1836-1851)
  • Соломон Дојч (1885-1904)
  • др Бенџамин Фишер (ортодоксни рабин, напустио заједницу 1917)

Од 1917, заједница је била без рабина, а службу је вршио кантор Пинкас Кон до своје смрти 1926. Затим је дошао рабин Еуген Грос[6].

Унутрашњост синагоге.

Унутрашњост синагоге.

1880. године, у Немачку Паланку долази учитељ Исидор Кон и постаје главни покретач јеврејске заједнице у граду. На његову иницијативу основани су друштво за здравствену заштиту, омладинска библиотека и читаоница.[7] Исте те године, на попису становништва су забележена живела 493 Јевреја, што је било 4,6% становништва. Положај Јевреја илуструје и податак да су у Јеврејској школи 1884. постојала три учитеља – Коломан Хајман, Адолф Шпиц и његова жена Илона Шпиц. Мање од двадесет година касније, школи је био потребан само један учитељ[8]. Међутим, њихова заједница, упркос константном опадању броја становника у наредном периоду, остала је развијена и оставила је велики утицај на прошлост нашег града. Тако су и једни од оснивача парног млина у Старој Паланци, преко пута православног гробља, били два Јеврејина – Јозеф Шен и Јакоб Јерковски. Млин су отворили 1911. и прво је служио за сушење хмеља. Зграда у улици Југословенске армије у којој се донедавно налазио кафе „Caffe“, а сада кафе „Springfield“, до Другог светског рата је била Јеврејска банка. Чак је и чувени хотел „Дунав“ припадао Јеврејину по имену Рајтер[9].

Бивша зграда једне јеврејске банке, данас кафе "Спрингфилд". Фото Саша Лазаревић, 2008.

Пред крај XIX века, долази до издвајања мање групе Ортодоксних Јевреја, који су били много конзервативнији од неолога. Њихов број у Паланци никада није премашио више од педесетак људи, тако да су се увек окупљали у приватној кући. Занимљиво је да је обичај међу малим јеврејским општинама био да доводе људе са изузетном репутацијом. Тако је почетком XX века паланачки ортодоксни рабин био др Бенјамин Фишер (1878-1965), који је касније био ортодоксни главни рабин Мађарске где је служио у синагоги Румбах, а потом чак и у Лондону.[10]1913. године, у Стару Паланку долази др Александар Дембиц , први старопаланачки лекар и отац још познатијег Андрије Дембица (1904-1991), који је кришом лечио партизане за време окупације. Вероватно најпознатија бачкопаланачка Јеврејка је Бели Рохел Фрајнд, познатија као Рахела Ферари. По њеном рођењу у Земуну 1911, отац јој је од стране аустријских власти протеран у родну Немачку Паланку, где је она одрасла и завршила основну јеврејску школу. Њој ће, као и др Дембицу, бити посвећени посебни текстови.

Рахела Ферари на поштанској маркици из 2007.

Пред Други светски рат, у Бачкој Паланци је живело 229 Јевреја неолога, и још педесетак ортодоксних Јевреја. Неолошки кантор је био Еуген Грос, а ортодоксни Јонас Глаубер[11]. Они су уједно били и последњи кантори Јеврејске заједнице у Бачкој Паланци. 11. априла 1941. године, Мађарска је објавила рат Краљевини Југославији. До 15. априла, мађарска војска је окупирала целу Бачку[12], а 29. јуна су Бачка и Барања званично припојене Краљевини Мађарској под називом „Delvidek“ (Јужна област)[13]. Јевреји су у Мађарској већ били лишени основних грађанских права. Злогласни „Закон о Јеврејима“ се у окупираним територијама спроводи од децембра 1941. године[14]. У Бачкој Паланци је забележено постојање логора у којем је између 1941. и 1944. настрадало „5-50 жртава“[15], тако да су највероватније из њега жртве само слане даље у концентрационе логоре широм Мађарске и Немачке. У Рацији јануара 1942. године у Новом Саду, страдало је двадесет двоје Јевреја са територије Бачке Паланке и бачкопаланачког среза. Један Јеврејин убијен је у Бечеју и један Србин из Деспотова у Локу. У марту 1944, Немачка је окупирала Мађарску и преузела надлежност над Бачком. 5. маја исте године, по наређењу Адолфа Ајхмана, сви преостали паланачки Јевреји су стрпани у возове за Аушвиц[16]  Завршетак рата је доживело само 37 од скоро 300 Јевреја у Бачкој Паланци, укључујући и кантора Еугена Гроса.

Први споменик пострадалим Јеврејима, подигнут 1955.

Бачкопаланачки Јевреји су, заједно са кантором 1948. одселили у Израел. Остали су само они који су овде живели у мешовитим браковима. Синагога, за коју се каже да је била „импресивна, позната по својим галеријама и ковчегу на два нивоа“[17], порушена је 1956. године. На том месту је 29. априла 2007. године подигнута спомен-плоча[18], на иницијативу Рахел Фриш, ћерке кантора Гроса[19].

Једини аутентични материјални доказ о постојању Јевреја је старо Јеврејско гробље поред Гајдобранског пута, са око 500 гробова, које је у задњих годину дана обновљено и сређено. На том гробљу је 20. октобра 1955. постављена прва спомен-плоча пострадалим Јеврејима Бачке Паланке и околине. Последњи Јеврејин-Паланчанин сахрањен на том гробљу, Соломон Кон, умро је 20. априла 1981. године.

Спомен-плоча у Жарка Зрењанина 62. На плочи је написано "Јаков Грос" уместо "Еуген Грос". Фото Саша Лазаревић 2008.


[1] Ирена Балат, Дворац у Челареву, Нови Сад, 1989, стр 7.

[2] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[4] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[5] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 269.

[6] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[7] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 121

[8] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[9] Сава Петрић, Грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 7.

[11] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[12] Ђорђе Басић, Хроника о ослободилачком рату у Јужној Бачкој, Нови Сад, 1969, стр. 28.

[13] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 25.

[14] Др Јаша Романо: Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата, Београд, 1980, стр. 155.

[15] Јован Мирковић, Жртве Војводине у логорима 1941-1945. према до сада извршеној ревизији пописа 1964. године, 2005, стр. 521.

[16] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 28.

[18] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 122

[19] „Дневник“ од 20. фебруара 2007.

Посебно се захваљујем Чедомиру Миловановићу из Зрењанина на помоћи око превода немачких извора.

Додаци

Списак идентификованих Јевреја и Срба – жртава Новосадске рације из Паланке и околине, са редним бројем под којим се воде[1]:

30. Алмослино Жени (62), рођена у Бачкој Паланци (од оца Филипа), сестра стаклара Емила Алмослина, куварица
132. Биро Јосиф-Режо (36), рођен у Бачкој Паланци (од оца Јосифа и мајке Ризе рођене Бергер), супруг Хелене-Јелене рођене Немеш, кројач
165. Босковиц Лили (23), рођена у Бачкој Паланци
234. Вајнбергер Алфред (44), рођен у Обровцу, општина Бачка Паланка (од оца Рудолфа), чиновник
274. Вајс Ирена (13), рођена у Бачкој Паланци (отац Бела), ученица
276. Вајс Јосиф (65), рођен у Бачкој Паланци, тапацирер
283. Вајс Розалија-Ружа (62) рођена Хофман (у Бачкој Паланци од оца Хермана), Јосифова удовица, домаћица
379. Гајдобрански Војин (18), рођен у Бачкој Паланци (од оца Николе)
380. Гајдобрански Јован (19), рођен у Бачкој Паланци (од оца Гојка)
426. Голдштајн Александар (32), рођен у Бачкој Паланци од оца Леополда-Липота и мајке Регине, трговац памуком (становали у Гробљанској (данас Новосадског сајма) улици)
878. Колб Залман-Жигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исраела и мајке Хане), штављач коже
885. Колб Сигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исидора и мајке Малвине), монтер
886. Колб Херман (21), рођен у Бачкој Паланци, Сигмундов брат
975. Лајнер Игнац (69), рођен у Бачкој Паланци (од оца Емануила и мајке Руже рођена Шпицер), Јоланин супруг, трговац
985. Ласкафелд (Ласкофелд) Антонија (78) рођена Лајтнер-Литнер (у Бачкој Паланци од оца Гершона и мајке Лени рођене Силбер), Хенрикова супруга, домаћица
1014. Левингер Естера (74), рођена у Бачкој Паланци (од мајке Јелке), удовица, домаћица
1180. Мојзес Герзон-Геза (54), рођен у Бачкој Паланци (од оца Игњата и мајке Розалије-Розе рођене Лајтнер), супруг Јулијане рођене Шкуч, трговац, убијен 22. јануара
1183. Мојзес Леополд-Лео (51), рођен у Бачкој Паланци, Герзонов брат, трговац
1188. Мојзес Паулина-Паула (66) рођена Цилцер (у Обровцу, општина Бачка Паланка од оца Вилхелма и мајке Нети), домаћица
1316. Пискер Геза (71), рођен у Бачкој Паланци од оца Гавре, трговац
1319. Пискер Марко (34), рођен у Новом Саду (живео у Бачкој Паланци)
1320. Пискер Шандор (9), рођен у Бачкој Паланци
1447. Рутка Антун (26), рођен у Бачкој Паланци
1603. Тратнер Андрија (29), рођен у Бачкој Паланци од оца Коломана и мајке Еле, чиновник
1607. Требић Карло (36), рођен у Бачкој Паланци од оца Карла и мајке Хане рођене Брајнер (Требићи су пребегли из Загреба)
1608. Требић Амалиа (33), Карлова сестра (рођена у Бачкој Паланци), куварица
1748. Хаузер Јене (39), рођен у Бачкој Паланци од оца Адолфа и мајке Јозефине рођене Шлезингер, службеник (породица Хаузер је доведена, или се затекла у Новом Саду)
1749. Хаузер Адолф (53), рођен у Бачкој Паланци од оца Изидора, фармер
1750. Хаузер Јозефина (56) рођена Шлезингер (у Бачкој Паланци од оца Вилхелма и мајке Иде), фармерка
1776. Хефтер Мавро (Мартин-Мартон-Мориц-Мор-Марко) (41), рођен у Бачкој Паланци, Јакобов брат, власник фабрике четки
1945. Шосбергер Бјанка (23), рођена у Бачкој Паланци
1959. Шосбергер Марија (39), рођена у Бачкој Паланци, Дезидерова супруга

У књизи др Јаше Романа о југословенским Јеврејима у Народноослободилачком рату спомињу се следећи паланачки Јевреји који су били активни учесници покрета отпора:

Абелсберг Ш. др Павле, лекар из Суботице. Рођен 1893. у Бачкој Паланци. Медицински факултет завршио 1919. у Будимпешти, а затим специјализирао оториноларингологију. Априла 1944. интерниран од мађарских фашиста у логор у Бачкој Тополи, где је водио логорску амбуланту, а затим је одведен у логор у Немачку, одакле се вратио марта 1945. и ступио у НОВ. Био је лекар Болничког центра I и II армије.
Дембиц А. др Андрија, лекар из Бачке Паланке, рођен 1904. Медицински факултет завршио 1928. у Бечу. У НОВ је ступио новембра 1944. Лекар болнице Војног подручја Бачке Паланке, а затим заменик шефа епидемиолошког одељења болнице Војне области за Војводину.
Епштајн Шимон – Сима, крзнарски помоћник из Бачке Паланке, рођен 1925. Члан СКОЈ-а. У НОП од 1941. у саставу ударне групе. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 2 године и 6 месеци робије. Маја 1943. доведен из будимпештанског затвора у сегедински затвор – одељење за малолетнике, а јуна 1944. одведен у затвор у Асаду. Ноћу 28/29. новембра 1944. побегао из затвора, вратио се у Југославију и ступио у НОВ.
Јафа Бенјамин, старетинар из Бачке Паланке. Рођен 1891. Сарадник НОП од почетка устанка. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 1 годину и 6 месеци робије. Фебруара 1942. доведен у сегедински затвор, а фебруара 1943. пуштен условно на слободу. Маја 1944. одведен од Немаца у логор у Аушвицу, где је страдао.
Орова Арнолд, трговац из Бачке Паланке, рођен 1877. Сарадник НОП од почетка устанк а. Ухапшен од мађарских фашиста и у истражном затвору „Армија“ (Нови Сад) зверски изубијан, тако да је по довођењу у сегедински затвор 19. фебруара 1942. умро од последица повреда већ наредног дана.
Шенк Мавре Иван – Мишо, ученик из Новог Сада, рођен 1924. Члан СКОЈ -а од 1939. На почетку устанка укључио се у састав ударне групе и учествовао у вршењу саботажа и диверзија. Септембра 1941. ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 3 године робије. Одведен у затвор у Будимпешти, а октобра 1942. пребачен у сегедински затвор. Новембра 1943. пуштен из затвора условно, па се пребацио у Југославију, где је ступио у НОВ. Изабран за члана МК КПЈ Бачка Паланка, а од марта 1944. био је политички руководилац у Бачко-паланачком одреду. Носилац Партизанске споменице 1941.
Штајн инг. Тибор, из Бачке Паланке. У НОП од 1941. Приликом провале у Покрету ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на робију. Одведен на присилан рад у Украјину, где је страдао 1943.
Штерн Вилима Ивица, ученик из Осијека. Рођен 1927. у Бачкој Паланци. По капитулацији Југославије пребегао у Далмацију, одакле је интерниран од Италијана почетком јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Даљском партизанском одреду. Погинуо крајем 1943. приликом напада одреда на оклопни непријатељски воз. Сахрањен у Подгорју (Славонија).

Штерн Вилима Звонко, ученик из Осијека. Рођен 1928. у Бачкој Паланци. По доласку усташа на власт пребегао у Далмацију, одакле је интерниран почетком
јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Осјечкој бригади, а затим војни руководилац.

Попис преживелих Јевреја у Југославији пописаних до јуна 1945, према сајту El Mundo Safard. Пописивани су по местима у којима су се затекли у тренутку прављења списка.

Бачка Паланка – преживели

Бергер Марко, 1923, радник, сада у Армији
Епштајн Елвира, 1928, Бачка Паланка, домаћица
Епштајн Симон I, 1925, Бачка Паланка, крзнар
Епштајн Симон II, Бачка Паланка, 1925, механичар
Голдштајн Ела, 1923, Бачка Паланка, домаћица
Грос Александар, 1929, Бачка Паланка, студент
Грос Едитта, 1936, Бачка Паланка, студент
Грос Ерне, 1925, радник, сада у Армији
Грос Еуген, 1899, рабин
Грос Лили, 1930, Бачка Паланка, студент
Хаузер Франциска, 1916, службеник
Хаузер Марија, 1910, домаћица
Хершковић Јаша, свештено лице
Хершковић Јолан, 1896, домаћица
Хершковић Ладислав, 1927, Бачка Паланка, шегрт
Хофман Херман, 1927, Бачка Паланка, бравар
Хофман Леополд, 1884, Бачка Паланка, обућар
Хофман Марија, 1891, Пивнице, домаћица
Хофман Пепи, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Јафа Цили, 1904, трговац
Јафе Арон, 1925, Бачка Паланка
Кирц Златица, 1882, домаћица
Колб Терез, 1925, Бачка Паланка, домаћица
Кон Ирен, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Кон Јакоб, Бачка Паланка, 1875/1881. обућар
Кон Роза, 1882/1886, Бачка Паланка, домаћица
Нидерлендер Нина, 1924, Бачка Паланка, домаћица
Рајтер Ерна, 1922, Бачка Паланка, службеник
Рајтер Ервин, 1927, Бачка Паланка, бравар, сада у Армији
Рајтер Јолан, 1897, Товарисево, домаћица
Рајтер Јосип, 1895, Бачка Паланка, бравар
Секељ Флора, 1881, Букин, домаћица
Штрасбергер Марта, кројачица
Урман Манци, 1918, радник