Архива за категорију ‘Музика’

Главни чиниоци градског живота у међуратном периоду били су омладински покрети вођени идејама романтичарског национализма XIX века. Немци су имали Културбунд, који је своје просторије имао у данашњој згради „Абрашевића“, а Словени (Срби и Словаци) имали су Соколско друштво, са Соколаном на спрату Грађанске школе (данас је то Свечана сала Музеја града). Соколови су свечане академије одржавали у „Касини“ и хотелу „Клешпис“ (касније хотел „Београд“, иза новопаланачке железничке станице).

Тежили су „физичкој, моралној и интелектуалној обуци нације[1]“. Идеје Соколског покрета јасно су изнесене у паланачким новинама Стража од 18. јула 1925. у тексту „Наше соколство“:

У Соколу су сви једнака браћа. Соколство се уздиже изнад свакидашности, паризанства: негује одважност поштење и храброст, бави се националним јачањем – једном речји бави само најлепшим стварима. Одмах у свом почетку соколско друштво посећују не само школе за телесно вежбање, него и национални центри народни, што нам најбоље сведочи поступак аустријско – мађарске власти, јер на почетку рата, прво што је било забрањено – била су соколска друштва. Соколсктво има да створи људе не само телесно здраве и јаке, већ као сам горе казао, још главнија му је сврха стварање национално свесних и јаких људи, те стога немају право они који мисле, да је Соколство извршило своју мисију, јер и ако смо уједињени, нисмо сви. Има још много људи с оне стране наших граница, који мисле и осећају с нама заједно, а има још више такових и медју самим нама и свуда око нас, који пазе и мере сваки наш потез, вребају згодан моменат, да заскоче, да нас покушају уништити. Соколство је будило, а и од сада ће још и више пазити, да се не догоди оно, чему се наши непријатељи надају.

Грб Соколског друштва у Бачкој Паланци, из "Страже".

Грб Соколског друштва у Бачкој Паланци, из "Страже".

Соколски покрет настао је у Аустроугарској монархији шездесетих година XIX века одвајањем до тада јединственог чешко-немачког гимнастичарског удружења у Прагу 1862. године. Идејни творци покрета били су Чеси Мирослав Тирш и Јидрих Фигнер. Друштво је 1864, по предлогу професора доктора Емануела Тонера названо „Чешки Сокол“, због чешких народних песама о соколу. Најистакнутију улогу у оснивању „Чешког Сокола“ имао је Мирослав Тирш, који је изабран за првог председника организације[2]. Идеје друштва се шире убрзано и оно у наредних двадесетак година већ има своје огранке у Загребу и Љубљани, а 1905. је основано и Соколско друштво у Новом Саду[3].

Фигнер и Тирш на слици у власништву паланачког Сокола Карола Тира.

Фигнер и Тирш на слици у власништву паланачког Сокола Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Тачан датум оснивања Соколског друштва у Бачкој Паланци није познат, али познато је да је Паланка још 1885. године имала атлетски клуб[4]. Не наводи се да ли је тај клуб био национално ексклузиван, али судећи по другим удружењима осниваним у то доба у граду, највероватније није. Најраније помињање Соколског друштва датира са једне фотографије из 1919. године. На основу те фотографије и једног чланка у Стражи из 1928. у којем се каже да Друштво постоји девет година, долазимо до закључка да је оно сасвим сигурно основано 1919, првенствено као Соколско друштво у Старој Паланци, а затим се проширило и на Бачку Паланку (подсећам да су тада Стара, Нова и Бачка Паланка административно били одвојена насеља).

Старопаланачки Соколови 1919. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

Старопаланачки Соколови 1919. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

О почетним активностима Друштва не зна се много. Тек са појавом текстова у новинама „Стража“ 1924. године стичемо прве сачуване информације о њиховим активностима. Тада су паланачки Соколови прослављали Први децембар – Дан уједињења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је била једна у низу прослава које су организоване на годишњем нивоу. У првим годинама Дан уједињења обележаван је скромно, Свечаном академијом у просторијама „Касине“ или Грађанске школе, а улазило се давањем добровољног прилога. Извођене су скупинске вежбе уз музичку пратњу. Већ тада је Соколско друштво имало и свој певачки збор којим је дириговао г. Јоца Петровић, касније директор Грађанске школе. Удружење у тим првим годинама није имало велику посећеност на својим активностима и људи су уопште мало знали о покрету. Тако Стража након прославе Дана уједињења 1924. напомиње „да се није видело на забави трговаца и занатлија из Б. Паланке“, а потом следе чланци из 1925. у којима Соколови суграђанима објашњавају разлику између Соколства и спорта, као и горе наведен текст „Наше соколство“, у којем аутор на крају додаје:

Зато се поред свих својих лепота соколска идеја у нашем срезу, а и у самој Паланци није могла остварити у оној мери у којој би могла, требала и морала да је, лако је погодити. Они који су били највише позвани, да предњаче да соколство код нас процвета, не само да нису предњачили, него се нису ни интересовали а неки су што више и ногу подмећали гдегод су могли. Можемо се надати, да од сада неће више бити тако, него да ћемо сви својим активним учешћем, припомоћи да наше соколско друштво у Паланци бројније постане, а тамо где друштво спава да се пробуди, а где га нема треба да буде основано.“

Чланска карта паланчанина Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Чланска карта Паланчанина Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

1926. године новосадско Соколско друштво постаје Жупа „Светозар Милетић“[5]. Ова одлука је донешена у складу са идејом Соколског савеза Југославије да он буде подељен на жупе, а жупе на друштва која су имала своје чете или огранке[6]. Паланачко Друштво било је једно од дванаест која су се укључила у рад Жупе од почетка. То је директно довело и до прве веће активности Сокола на територији града. 8. маја 1927. године одржан је „Окружни слет Сомборског округа, Жупе Светозара Милетића“, као увертира за Жупски слет у Сомбору. Новине напомињу да је то први слет у Бачкој Паланци, а одржан је на тргу Цара-Душана (данас Братства и јединства), иако је првобитно планиран за Вашариште. Учестовала су друштва из Сомбора, Новог Сада, Бачког Петровца, Пивница, Старог Сивца, Дероња, Стапара, Товаришева, Бачког Брестовца и Старе Паланке. Специјални гости су били Соколови из Вуковара. Учестововало је преко 500 Соколова. Ово је био велики догађај за паланачко мало Друштво, што су они јасно истакли у својим чланцима и најавама. На дан Слета, Паланка је украшена славолуцима: испред римокатоличке цркве где је било и слетиште, испред зграде Суда, и на железничкој станици у Новој Паланци. Славолуци су били направљени од свећа, застава и електричних сијалица. Цео град је био украшен југословенским заставама. Након свечаног дочека, гости су одведени у Соколану, где су доручковали. Након тога су одржали заједничке пробе, а потом је кренула свечана поворка кроз град. На челу је била фанфара Сомборског соколског друштва, затим барјактари, чувари застава, старешине жупе и соколских друштава, подмладак, Соколице, Соколи у свечаној одори, па Соколи без униформе, представници града и на крају оркестар Добровољног ватрогасног друштва. Музика је свирала родољубиве песме. Др Никола Мрвош је одржао говор испред Среског начелништва, а затим се поворка упутила улицом Краља Александра (данас Југословенске Армије), па затим Доситејевом, Гундулићевом и Краља Петра поред Српске цркве назад у Соколану. Поворка је трајала сат времена, а затим су Соколови ручали у кућама Паланчана. До три сата и Соколови и гледаоци, којих је било око 1000, скупили су се на слетишту. Јавна вежба је почела у пола 4. Истакли су се Сомборци и Новосађани у вежбама на справама, као и гости из Шида са вежбама на разбоју. Увече је у Касини одржана Свечана академија, а било је толико људи да су многи остали напољу. Занимљиво је да је то вече клавирску пратњу изводио тада шеснаестогодишњи Радивој Увалић. Након Академије, одржана је игранка која је трајала све до два сата ујутру. За организацију су посебно похваљени начелник Милорад Панић и секретар Јоца Црњански.

1928. године активност Сокола се интензивира. Тако просветни одбор у фебруару организује у Касини прославу поводом 100 година од оснивања Матице Српске, којој присуствују и представници Матице из Новог Сада. Просветни одбор ради и на проширивању Соколске књижнице и позива грађане и чланове друштва да донирају књиге. Сакупљено је преко 230 нових књига. Друштво тада почиње да организује и честе забаве, села и томболе ради скупљања прилога и бољег информисања Паланчана о раду Друштва. Исте године почињу да организују и „јавне часове“ у оближњим местима. Паланачко соколско друштво учестововало је на Свесловенском слету у Скопљу. Почиње и иницијатива за набавку соколске заставе, за коју је скупљено укупно 4.073 динара. Друга велика иницијатива је била скупљање прилога за гладне у Босни и Херцеговини, за које је сакупљено преко 15.000 динара. У ове две иницијативе се појављују по први пут и паланачки Немци, који својим великим донацијама доприносе обема акцијама. Немци су имали Културбунд и нису учествовали у самом раду Сокола. Додуше, и ту је било неколико изузетака[7].

Једна од застава Соколског покрета у Србији. Паланачка застава је вероватно била веома слична овој.

Једна од застава Соколског покрета у Југославији. Паланачка застава је вероватно била веома слична овој.

Други део текста


[2] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 36-37.

[4] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 70.

[5] Ђорђе Табаковић, Архитектонска и уметничка дела 12, Дневник, 3. фебруар 2008.

[6] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 125.

[7] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Advertisements

Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу. С обзиром да је господин Корингер до сада непознаница у овим крајевима, сви подаци које сам пронашао о њему су доступни искључиво на интернету.

Франц Корингер

Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот.[1] 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Steiermärkisches Landeskonservatorium). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.

Разгледница Граца, из времена када је у њему боравио Франц Корингер.

Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.[2]

Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новоосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра.[3] Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике. [4]

У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. [5] 1996. године Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“.[6] Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.[7]

Зграда конзерваторијума у којој је Корингер радио као професор.

Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница.[8] Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици.[9]Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен. Можда би било лепо да се једног дана поред споменика Милети Протићу нађе место за још једног знаменитог житеља тог места. Једино његово дело које сам успео да пронађем је „Nimm an was Gott Dir schenkt“.