Архива за категорију ‘Народи Бачке Паланке’

Најбољи чувари прошлости и духа времена Бачке Паланке и њене три претходнице – Старе, Нове и Немачке су свакако паланачке улице, чије су табле са именима, смењиване с времена на време, остале неми, али поуздани сведоци историје. Данас се многе успомене на њих могу извући само из старих мапа града. Припремио сам кратку табелу паланачких улица са називима у одређеним историјским периодима, где је сваки период, а врло често и сваки народ, остављао јединствен траг и тиме доприносио изградњи идентитета улица и целог града:

Данашњи назив Званични назив у Аустро-угарској Званични назив у Краљевини СХС и Југославији Званични назив под фашистичком окупацијом Званични назив у време СФРЈ српски народни назив немачки народни назив
Краља Петра I Rákóczy utca/Fö utca Краља Петра  Fö utca? Маршала Тита Главни шор/Варошки шор Haupt-Gasse/König Peter-Gasse
Цара Лазара Цара Лазара Бориса Кидрича Врбашки шор Jäger-Gasse/Kreuz-Gasse/1. Bauern-Gasse
Војводе Живојина Мишића Војводе Мишића Моше Пијаде Зечки шор Kalvarien-Gasse/2. Bauern-Gasse
Бранка Радичевића Принца Ђорђа Бранка Радичевића Крајњи шор/Жарки шор Heide-Gasse
Браће Новаков Обилићева Браће Новаков Krönen-Gasse
Југословенске Армије Erzsébet királyné utca Принца Александра/Краља Александра Horty Miklos utca Југословенске Народне Армије Велики шор Herren-Gasse/Prinz Alexander-Gasse/Bahnhof Strasse
Иве Лоле Рибара Molnar utca Хајдук Вељкова/Тиршова Molnar utca Иве Лоле Рибара Калош (део који је у Старој Паланци) Müller-Gasse/Kalosch
Орахова Краљевића Марка Орахова Орахова Nussbaum-Gasse
20. октобар Солунска 20. октобар Mittel-Gasse/Fischer-Gasse
Дунавска обала Дунавска обала Donau Ufer
Бранка Бајића Обровачка Бранка Бајића Обровачки пут Obrowatzer Strasse
Југ-Богдана Југ-Богдана
Шумска Шумска Шумска Шумска Wald-Gasse/Markt Strasse/Marktplatz-Gasse
Трг Братства и јединства Цара Душана/Школска Трг Братства и јединства Школска Obrowatzer-Strasse/Schul-Gasse
Браће Рибникар Ајзенхутова Браће Рибникар Eisenhut-Gasse/Kirschen-Gasse
Милана Курепе Atilla utca Пашићева Веселина Маслеше Уска улица Kleine-Gasse
Веселина Маслеше Kossuth Lajos utca/Duna utcza Пашићева Веселина Маслеше Donau-Gasse
Жарка Зрењанина Војводе Путника Жарка Зрењанина Rotes Kreuz-Gasse
Шафарикова Шафарикова Шафарикова Friedhof-Gasse/Bahn-Gasse
Светозара Милетића Светозара Милетића Светозара Милетића Гајдобрански пут Gajdobraer-Gasse
Доситејева Доситејева Доситејева Загњивени шор
Саве Ковачевића Букинска Саве Ковачевића Bukiner-Gasse
Трг ослобођења Букинска Трг ослобођења Bukiner-Gasse
Николе Тесле Hunyadi Janos utca Николе Тесле
Вука Караџића Zrinyi Miklos utca Вука Караџића
Рибарска Рибарска Рибарска Fischer-Gasse
Брегалничка Карађорђева Брегалничка Park-Strasse
Мичуринова Вилзонова Мичуринова Wilson-Gasse
Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Advertisements

Трећи део текста

Услед недостатка извора, тренутно нема података о Соколском друштву 1935. и 1936. године, али се на основу рада у претходним годинама може реконструисати прича о догађајима који су им били традиционални, као што су Слетови или прослава Дана уједињења. Исто се наставља и 1937, када се на игралишту „Слоге“ одржава слет, са мало скраћеном рутом, која је ишла само кроз главну улицу. За Дан уједињења су млади Соколови који су похађали предавања о историји и идејама Соколства положили заклетву. 1938. сазнајемо да Соколови сад сарађују и са одсеком коњице из Бачке Паланке, са којим организују заједничку представу и село у гостиони Емила Киселичког. У међувремену је нови старешина друштва постао Спасоје Разић, а вреди споменути и да је веома активи начелник Милорад Панић постао наставник у Грађанској школи. Соколови су те године активно радили на скупљању средстава у фонд за изградњу Соколског дома у Бачкој Паланци, да више не би користили зграду Грађанске школе. Фонд је постојао још од Годишње скупштине 31. јануара 1937, и сва села и прославе су служиле за скупљање прилога за изградњу. Од како су Соколови практично постали део државног апарата након Закона о Соколовима, држава се трудила да Соколска друштва што више финансира и подржава, и отваран је све већи број независних Соколских домова. Међутим, у Паланци није забележена никаква помоћ од државе. Највећи добровољни прилог дала је „Фабрика јуте и конопље“ (данас „Таркет“) – 10.000 динара и „Југословенска стража“ их је похвалила као „светао пример патриотизма“. Нема података о томе да је овај пројекат икад спроведен у дело и вероватно га је прекинуо Други светски рат.

Соколски дом у Новом Саду 1936. године.

Соколски дом у Новом Саду 1936. године.

Пошто је окружни слет ове године одржан у Старом Футогу, највећи догађај за паланачке Соколове био је Десети Свесловенски слет у Прагу. На слету је било најављено 180.000 вежбача, највећи број до сад. На овом слету се јавља и први весник зла које ће да уследи, пошто новине пишу да „савез лужичко српског Соколства овога пута на слету неће учествовати, јер је доласком национал социјалиста на власт у Немачкој распуштен. Паланачки Соколови допутовали су возом у две руте – преко Суботице и Копривнице. Од 180.000, југословенских Соколова је било само 10 хиљада, што јасно показује пољуљано стање покрета у етнички подељеној земљи. Паланачки Соко Милорад Панић преноси своју фасцинацију организацијом у Чехословачкој и о величанственом слету каже:

Дивно је било посматрати слику 34000 чланова вежбача, који су иступили у истом моменту у простим вежбама, а наступ им је био попут излива неке реке, као и 16000 чланица у својим простим вежбама. Ово мноштво вежбајућих чини силан утисак на гледаоца, особито када помисли да сви ови вежбачи радећи исте вежбе уз звуке исте музике имају у својим душама и исте осећаје исте идеје, које су их довеле овамо да својим великим присуством покажу шта може да учини воља за сложан заједнички рад и једну мисао, што све и нехотично мора повољно да утиче на гледаоца васпитавајући га и увлачећи га у заједничко коло Свеславенства и човечанства т.ј. коначном циљу велике Соколске идеје.

Х Свесловенски слет у Прагу.

Х Свесловенски слет у Прагу.

Септембарска прослава рођендана краља Петра II у задњим предратним годинама постаје традиционална, са истом рутом и организационом шемом као и Дан уједињења. Од новембра 1938. до априла 1939. Друштво је одржало чак 7 села и три забаве ради прикупљања средстава за изградњу Соколског дома, који нажалост никада није ни изграђен.

За рад Друштва у 1940. и 1941. години такође нема података. Свесоколски слет у Београду 1941. године, за који су се припремали и Паланчани, није одржан због окупације, а сва Соколска друштва су угашена. За време рата, неки Соколови мењају своја уверења, па тако парох Милоје Марцикић постаје члан Народноослободилачког одреда у Бачкој Паланци[1], док други као Карло Тир до задњег дана остају верни соколским идејама, иако се ништа од тога није смело јавно спомињати након рата. После рата оснивају се „Партизани“, због тога што је соколско наслеђе остало упамћено као изразито монархистичко, и стога није било одобравано од стране комунистичких власти. Вреди споменути да је поред Паланке, Соколско друштво имало и Товаришево (из њега се касније развио ФК „Војводина“)[2], а да је паланачко имало чету у Силбашу. Рад Соколских друштава у другим местима није забележен, али познато је да су Параге имале патриотску организацију „Млада Југославија“, основану 2. августа 1932. године[3].

Паланачки Соколови код фотографа С. Ватмана. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Паланачки Соколови код фотографа С. Ватмана. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.


[1] Борислав Милошевић, Паланка на Дунаву, Товаришево, 2004, стр. 139.

[3] Душан Н. Петровић, Параге – село у Бачкој, Параге, 2004, стр. 121.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Други део текста

Упркос свим наведеним успесима, Соколови нису посустајали и тежили су да прошире своју делатност. Тако су 1932. године успешно спровели акцију преимновања улице Хајдук Вељка у улицу др Мирослава Тирша (данашња Иве Лоле Рибара). Исте године је обележавано и 20 година од почетка Првог балканског рата и Кумановске битке. Ова прослава је била толико слабо посећена да је почетак Академије у Касини каснио читавих сат времена, јер је било премало људи. Један члан Соколова који се потписао као „Патриота“ о томе пише у „Југословенској стражи“: „Овом приликом је примећен изостанак доста великог броја државних и самоуправних чиновника; вероватно да су та господа тог вечера запоставила Југословенску националну свечаност својим личним уживањима што је за сваку осуду.

Портрет др Мирослава Тирша.

Портрет др Мирослава Тирша.

Ове године се друштво опростило и од вишегодишњег старешине Мире Мандића. Наиме, Мандић је унапређен у судију Апелационог суда у Новом Саду, што је значило да више неће моћи да обавља своје дужности у Паланци. 27. новембра је одржано опроштајно вече у Соколани, где се преко стотину Сокола окупило да искаже своју захвалност г. Мандићу. Приказана је чак и представа коју је самостално режирала и написала матуранткиња Грађанске школе Теодора Бек. Миро Мандић се сели у Нови Сад и наставља активности унутар покрета и спомиње се као изасланик Савеза сокола Краљевине Југославије[1]. Највећи догађај ове године био је IX Свесловенски слет у Прагу, ком је, захваљујући веома приступачним условима за пут – 306 динара по особи, не рачунајући храну. Процењено је да је Праг, град од 850.000 становника, тада угостио преко милион људи. Познато је да су од Паланчана слету присуствовали Милорад Панић, Јурај Ковач и Петер Трпка. Занимљиво је да нико у паланчкој штампи није објавио причу са овог изванредног догађаја. На крају године, поново је одржана традиционална прослава Дана уједињења, са слављем у свим црквама у граду.

Соколови у Прагу. Познато је да је први лево Милорад Панић, други здесна Петер Трпка, а четврти здесна Јурај Ковач.

Соколови у Прагу. Познато је да је први лево Милорад Панић, други здесна Петер Трпка, а четврти здесна Јурај Ковач. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У марту 1933. године у Паланци се догодила серија напада на зграду Римокатоличког жупног уреда у Бачкој Паланци (која се налазила на месту данашње Гимназије). Сами детаљи инцидената нису наведени у штампи, али су по граду кружиле приче да су Соколови одговорни за напад. Због овога је одржана ванредна седница Управе Соколског друштва 6. априла, на којој је донешена изјава којом Соколови негирају сваку умешаност у нападе и осуђују сам чин. Гласине су произашле из тога што су католички свештеници одвраћали католичку омладину од активног ступања у Соколско друштво. Соколови због тога новинама „Die Wacht“ и „Југословенска стража“ шаљу следећу изјаву:

1) Соколско друштво Бачка Паланка, није учествовало у нападима на стан Римокатоличког жупног уреда и уопште нема никакве везе са нападачима.-
2) Соколско друштво Бачка Паланка, не одобрава начин обрачунавања, каквим су се непознати нападачи послужили приликом горе поменутих напада, јер ако би оно требало физичког обрачуна извело би тај обрачун јавно и отворено, а не под заштитом мрака.-
3) Они који проносе гласове да је Соколско друштво организовало ове нападе, тврде, да је друштво хтело овим да се освети г.г. свештеницима због читања познате бискупске посланице и одвраћања римокатоличке омладине од ступања у Соколске редове.-

Поводом ове верзије, ова Управа изјављује да сматра, да ће већи успех постићи тиме, што ће својим радом доказати да Соколство у опште НИЈЕ антирелигиозни покрет, па следствено томе, није ни противник римокатоличке вере, него што би дошло до успеха једним физичким обрачуном са свештенством.-

25. маја 1933.  слет је по први пут одржан на игралишту „Слоге“. Соколови у својим изјавама у време овог слета апелују на буђење свести у народу, позивају се на хришћанске и соколске идеале и организује нове серије предавања за омладину. Приметно је да је у целој држави почело жигосање покрета као антиклерикалног и антирелигиозног, тако да чак и Савез Сокола Краљевине Југославије издаје званичну изјаву на националном нивоу у којој пориче те тврдње. Прославили су и десети рођендан престолонаследника Петра и Дан уједињења.

Слет 1932. на стадиону Страхов у Прагу.

Слет 1932. на стадиону Страхов у Прагу.

У фебруару 1934. године, Соколови су одлучили да ће довести свакодневно дежурство у Соколани ради што боље организације за окружни слет у јуну и покрајински слет у Сарајеву. Сарајевски слет је одржан 28. јуна 1934, тачно двадесет година од дана када је први отказан због Сарајевског атентата. Ове године је по први пут одабрано летње игралиште у Старој Паланци, изнајмљено од Српске православне црквене општине. Ради прикупљања средстава, одржавали су и села сваке недеље. Просветни одбор Савеза сокола у Новом Саду упозорио је да се Соколови на улици не поздрављају као Соколови и не ословљавају се међусобно са брате, и навели да је ово озбиљно одступање од идеја Соколова и непоштовање других чланова. Било је случајева да се Соколови ословљавају и са „друже“, што показује да је у њиховим редовима било чак и комуниста. Соколски слет 17. јуна у Паланци престигао је претходни и поново показао вредност рада паланачких Соколова. Међутим, све је стало када је 9. октобра у Марсеју извршен атентат на краља Александра. Новине извештавају о великој жалости целог народа и напомињу да су његове последње речи биле „Чувајте Југославију!“. 2 дана касније паланчки Соко ужурбано организује седницу на којој одаје почаст краљу и шаље телеграм саучешћа у Београд. „Југословенска Стража“ даје и детаљан опис комеморације:

У прочељу дворане, на високом постољу завијеном у црно стајала је слика Великога Краља, уоквирена црним тканинама, а испод ње на црном поољу, белим словима исписан Његов последњи аманет: „Чувајте Југославију“. Испод слике и овог натписа пуштала се низ црно постоље државна тробојка, ширине око пола метара а око слике у црно увијени црепови са зеленим спаргусима. Десно од овога постоља и слике стајали су чланови Управе Соколског друштва и чланство у соколском кроју са црним тракама око леве руке, а лево на посебном постољу биста Блаженопочившег Краља Петра Ослободиоца. Мало напред стајао је сто поккривен црнином. Испред чланства у кроју и управе, стајао је друштвени заставник са Соколском заставом низ коју се спуштао велики црни флор, погнутом напред.

Соколови на поклоњењу покојном краљу испред Цркве светог Ђорђа.

Соколови на поклоњењу покојном краљу испред Цркве светог Ђорђа. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У говорима на комеморацији, Александар је називан „Витешки краљ“, „Апостол јединства“ и упоређиван је са спартанским краљем-мучеником Леонидом. Може се рећи да је, бар међу Соколовима, култ личности око краља био раван Титовом култу личности у Југославији. 15. октобра је велики број паланачких Сокола отишао на Опленац на поклоњење. Старопаланачки парох г. Милоје Марцикић одржао је говор у опленачкој цркви. Присуствовали су и пароси Товаришева и Силбаша, као и евангелички свештеник др Павел Шуљан, који је одржао говор на словачком. Венац је положио и др Борислав Увалић. Након свих догађаја, Дан уједињења 1. децембра прослављен је скромно као првих година рада Друштва, само Свечаном академијом у Хотелу „Клешпис“.

Соколови на Опленцу. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Соколови на Опленцу. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Четврти део текста


[1] http://www.srbobran.net/content/32/srbobranski-list-vreme-1936/1/&print=1 

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Први део текста

У међувремену, убиства у Скупштини 20. јуна 1928. и политичка криза која је уследила доводе до тога да краљ Александар 6. јануара 1929. године прогласи диктатуру и заведе идеологију интегралног југословенства[1]. Тада су посебним декретом распуштена и сва соколска и слична друштва и уместо њих је основаа Витешка организација „Соко“ Краљевине Југославије. Све гимнастичке и соколске организације имале су избор да ли да постану део новооснованог „Сокола“ или да буду укинуте[2]. На дан завођења диктатуре најављено је и одржавање главне Скупштине Соколског друштва у Бачкој Паланци, али је оно накнадно померено са 13. на 27. јануар, што значи да су се превирања осетила и у Паланци. Соколско друштво ипак одлучује да прихвати одлуке проглашене 6. јануара и 22. априла организује Велики манифестациони збор, којем присуствује и угледни адвокат и спортски радник др Игњат Павлас, старешина соколске жупе „Светозар Милетић“ (убијен у Новосадској рацији). У име Хрвата присуствује и Југословенски соко из Илока. Старешина паланачки Миро Мандић поздравља краљеву одлуку и закључује да је „Шести јануар дан који је једном за свагда уклонио све размирице између Срба, Хрвата, и Словенаца и државну идеју поставио на сигурну базу.“ Након тога је у име окупљеног народа упутио телеграм краљу у Београд:

„СОКОЛСКО ДРУШТВО У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ У ЗАЈЕДНИЦИ СА СВИМА НАЦИОНАЛНИМ, КУЛТУРНИМ И ХУМАНИМ УСТАНОВАМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА И ЦЕЛОКУПНИМ ЖИТЕЉСТВОМ СВЕ ТРИ ПАЛАНКЕ И ОКОЛИНЕ СА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ МАНИФЕСТАЦИОНИГ ЗБОРА, ОДРЖАНОГ ДАНАС У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ, ПОЗДРАВЉА УЗВИШЕНОГА СВОГА КРАЉА И ИЗЈАВЉУЈЕ МУ СВОЈУ НЕПОКОЛЕБЉИВУ ОДАНОСТ И ВЕРНОСТ, СТАВЉАЈУЋИ МУ НА РАСПОЛОЖЕЊЕ СВОЈЕ СИЛЕ ЗА ОСТВАРЕЊЕ ВИСОКОГ ЦИЉА: ПРОЦВАТЕ И СРЕЋЕ ЈЕДИНЕ И НЕРАЗДЕЉИВЕ МИЛЕ НАМ ОТАЏБИНЕ.
СОКОЛСКО ДРУШТВО
БАЧКА ПАЛАНКА“

Говор држи и др Игњат Павлас. Из говора присутних и резолуције коју су донели, види се да Соколско друштво сада јасно и отворено стаје уз идеје монархизма и југословенског национализма и све активности Соколова у наредним годинама биће прожете тим идејама. Иако је на националном нивоу соколски покрет почео да слаби након 1929. године, у Паланци се десило сасвим супротно. 27. маја је поново одржан окружни слет, на коме је ове године учествовало више од 2000 људи, четири пута више него две године раније. Напомиње се да су на слету учествовали Срби, Хрвати, Словаци, Шокци и Буњевци. Велики акценат је стављен на идеју да су Соколови „један од камена темељаца на којима ће се потпуно изградити велика зграда наше Отаџбине… и створити један здрав и снажни југословенски национализам“, речима тадашњег паланачког среског начелника Дамјана Стојшића. Поворка је била организована исто као и 1927, осим што је овом приликом у Православној цркви освећена застава Друштва набављена прошле године. Кум паланачке заставе је био др Милорад Завишић. Говоре су одржали свештеник Ђока Николић, соколски старешина Миро Мандић и други виђени и угледни Паланчани. Након тога следио је банкет, па вежбе на тргу Цара Душана и Свечана академија у Касини.

Окупљање Соколова испред зграде општине Стара Паланка.

Окупљање Соколова испред зграде општине Стара Паланка. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Крајем године је, у складу са досадашњом организацијом грандиозних прослава, проширена и прослава Дана уједињења, који се до тада обележавао само скромним Свечаним академијама у Касини или Соколани. Прослава је почела већ увече, 30. новембра. Соколови су се окупили испред зграде општине Бачка Паланка, а затим је поворка кренула до римокатоличке цркве у Новој Паланци. Тако су и Немци укључени у прославу и учињени су напори да им се приближи идеја Југословенства. У томе је предњачио господин Вортнер, директор Основне школе. Поворка се даље упутила у Стару Паланку улицом краља Александра. Носили су заставе и слике краља. У свим говорима се истиче значај три велика дана за Југославију: 1. децембар – Дан уједињења, 6. јануар, дан увођења диктатуре и 3. октобар – дан када је Краљевина СХС преименована у Југославију. Сутрадан су свечане службе одржане у свим црквама у Паланци, а говоре су одржали свештеник Ђока Николић у православној и Карол Кубица у евангеличкој цркви. Потом је одржана Академија у Касини. Говори су том приликом били још отвореније националистички, а неки су из данашње перспективе чак и фашистички. Тако старешина Миро Мандић каже да „историја од нас данас тражи новог човека – расно уједначеног Југсловена“ и апелује на народ да прихвати одлуке диктатуре. Говори и о Југословенима ван Југославије, нарочито у Истри, која је тада припадала Италији, док председник месне организације Народне одбране господин Рада Ивановић отворено изјављује да „је наш циљ Југославија од Јадрана до Црног мора“. На крају господин Вортнер држи говор о културним и историјским везама Немаца и Југословена на немачком језику.

Како и сама Стража од 26. јануара 1930. године закључује, „Соколска идеја у Бачкој Паланци хвата чврстог корена.“ Исте године Соколана организује пројекције филма са VIII Свесловенског слета у Прагу. Настављају и с активностима у општини и посећују Обровац. 9. марта 1930. су Свечаном академијом у Соколани прославили осамдесети рођендан чехословачког председника Масарика. Активно се ради на већем ангажовању основаца у Соколском покрету. Сакпљена је велика количина новца за куповину радио-апарата у Соколани, али је на крају искоришћена за изградњу соколског штранда са десет кабина иза градског штранда. У мају посећују Ердевик и учествују на слетовима у Сомбору и Новом Саду, а све у јеку припрема за највећи до тад слет у Паланци, на други дан Духова, 9. јуна 1930. године.

Разгледница са VIII Свесловенског слета, чувеног сликара Алфонса Мухе.

Разгледница са VIII Свесловенског слета, чувеног сликара Алфонса Мухе.

Паланачки Соколови су остали доследни и овај слет је убедљиво надмашио претходни. Било је око 1000 школске деце из паланачког и илочког среза, као и више стотина чланова и чланица Соколских друштава Паланке, Илока, Ердевика и сеоских чета. Присуствовали су чак и питомци Ваздухопловне школе из Новог Сада, њих сто. Ту су били и војници паланачког, илочког и кулског среза. Сви они су продефиловали улицама града. Свирачи из Буљкеса (Бачког Маглића), Букина (Младенова) и Паланке су пропратили цео догађај. Прва поворка ишла је од пристаништа на Дунаву, где су гости сачекани, до Соколане, а друга, каснија, почела је да се скупља у 11 часова код зграде Среског начелства, где су их, поред одушевљене масе људи, чекали и старешина Новосадске жупе др Игњат Павлас, паланачки старешина Друштва Миро Мандић, срески начелник Дамјан Стојшић, заменик бана Дунавске бановине Милоје Стојадиновић, официри Краљевске војске и многи други. Они су се упутили ка трибинама Слетишта иза Римокатоличке цркве, где су их чекали представници разних националних и културних удружења, као и свих паланачких цркава. Затим је пред њих дошла већ споменута поворка Соколова, а г. Миро Мандић је одржао патриотски говор у ком је истакао потребу за очувањем Југословенства и значају Соколова за Паланку и Илок. Присуствовало је око 5000 људи. Затим је одржан свечани банкет у Касини, где је др Борислав Увалић апеловао на бана Дунавске бановине да се што пре донесе одлука о спајању Старе, Нове и Бачке Паланке у једно место. У пола 4 је одржана јавна вежва на игралишту С.К. „Слога“, код железничке станице у Новој Паланци. Увече је Свечана академија по први пут одржана у сали Хотела „Клешпис“.

Соколови на улицама Паланке за време једног дефилеа.

Соколови на улицама Паланке за време једног дефилеа. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У недељу, 10. августа, паланачки Соколови су присуствовали на традиционалним Великим словачким свечаностима у Бачком Петровцу. По први пут организовали су и прославу рођендана престолонаследника Петра II, који је претходне године краљевском одлуком постављен за вођу свих Соколова у Југославији. Поворка је ишла искључиво Главном улицом, од општине Стара Паланка, до Среског начелства. Спомиње се и присуство београдском Свесоколском слету, али је већа пажње посвећена малом одзиву паланачких Соколова него опису догађаја. Исти случај се дешава са Соколском академијом у Соколани поводом годишњице плебисцита којим је Корушка припојена Аустрији. Организована је и Академија поводом годишњице независности Чехословачке, којој су присуствовали сви виђени Паланчани, без обзира на националност. До краја године Соколови су одржавали села у Соколани и Касини, вероватно ради прикупљања средстава за прославу Дана уједињења, на ком поворка већ традиционално пролази крај све четири паланачке цркве, у којима се и одржавају посебне службе. Соколови с поносом напомињу велики број Немаца који се укључио у прославу Дана уједињења.

Паланачки соколови иду на Велике словачке свечаности у Бачки Петровац.

Паланачки соколови иду на Велике словачке свечаности у Бачки Петровац. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

На Годишњој скупштини 1931. године донешена је одлука да се досадашњи званични назив друштва „Соколско друштво у Старој Паланци“ промени у „Соколско друштво у Паланци – Бачка“. Скупштину је пропратила жустра расправа начелника Милорада Панића са члановима бившег Управног одбора. Новине осуђују његов напад као напад на целокупно паланачко учитељство (у одбору су били школски надзорник и управник Грађанске школе) и каже се да ће конфликт највероватније да заврши на суду. Новинарска секција Соколског друштва је реаговала на ове наводе из новина и изјавила да Панић никога није вређао и да су оптужбе неосноване. Соколови су наставили филмске пројекције, овај пут приказавши Свесоколски слет у Београду 1930. године. Соколови су одржали и сопствени слет у Паланци 21. јуна. Сада већ уходана традиционална поворка ишла је од Нове Паланке до центра града, па у Стару Паланку до православне цркве и назад, после чега је уследио ручак, слет и Свечана академија у Касини. По свему судећи, овај слет је био много мање раскошан и свечан од оног претходне године, на шта су се жалили и грађани, али Соколови то правдају много мањим временом за припреме него претходних година. Упркос томе, Соколови су недостатке надокнадили путовањима у Сплит, Бачки Петровац и Кисач, а неколицина срећних је имала и прилику да преко Савеза Сокола Краљевине Југославије оде у Париз. Радили су активно и на прикупљању нових чланова и одржавали предавања на тему Историје Соколства у Соколани. Пред крај године су уследила села за прикупљање новца и прослава Дана уједињења. У свечаност се ове године укључила и Јеврејска заједница у Паланци и свечано богослужење одржано је и тамо. Види се да су до 1931. године Соколови већ постали угледно и озбиљно друштво, које је без много превирања одржавало редовне годишње прославе, у којима су учествовали сви Паланчани, без обзира на нацију.

Трећи део текста


[2] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 127.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Главни чиниоци градског живота у међуратном периоду били су омладински покрети вођени идејама романтичарског национализма XIX века. Немци су имали Културбунд, који је своје просторије имао у данашњој згради „Абрашевића“, а Словени (Срби и Словаци) имали су Соколско друштво, са Соколаном на спрату Грађанске школе (данас је то Свечана сала Музеја града). Соколови су свечане академије одржавали у „Касини“ и хотелу „Клешпис“ (касније хотел „Београд“, иза новопаланачке железничке станице).

Тежили су „физичкој, моралној и интелектуалној обуци нације[1]“. Идеје Соколског покрета јасно су изнесене у паланачким новинама Стража од 18. јула 1925. у тексту „Наше соколство“:

У Соколу су сви једнака браћа. Соколство се уздиже изнад свакидашности, паризанства: негује одважност поштење и храброст, бави се националним јачањем – једном речји бави само најлепшим стварима. Одмах у свом почетку соколско друштво посећују не само школе за телесно вежбање, него и национални центри народни, што нам најбоље сведочи поступак аустријско – мађарске власти, јер на почетку рата, прво што је било забрањено – била су соколска друштва. Соколсктво има да створи људе не само телесно здраве и јаке, већ као сам горе казао, још главнија му је сврха стварање национално свесних и јаких људи, те стога немају право они који мисле, да је Соколство извршило своју мисију, јер и ако смо уједињени, нисмо сви. Има још много људи с оне стране наших граница, који мисле и осећају с нама заједно, а има још више такових и медју самим нама и свуда око нас, који пазе и мере сваки наш потез, вребају згодан моменат, да заскоче, да нас покушају уништити. Соколство је будило, а и од сада ће још и више пазити, да се не догоди оно, чему се наши непријатељи надају.

Грб Соколског друштва у Бачкој Паланци, из "Страже".

Грб Соколског друштва у Бачкој Паланци, из "Страже".

Соколски покрет настао је у Аустроугарској монархији шездесетих година XIX века одвајањем до тада јединственог чешко-немачког гимнастичарског удружења у Прагу 1862. године. Идејни творци покрета били су Чеси Мирослав Тирш и Јидрих Фигнер. Друштво је 1864, по предлогу професора доктора Емануела Тонера названо „Чешки Сокол“, због чешких народних песама о соколу. Најистакнутију улогу у оснивању „Чешког Сокола“ имао је Мирослав Тирш, који је изабран за првог председника организације[2]. Идеје друштва се шире убрзано и оно у наредних двадесетак година већ има своје огранке у Загребу и Љубљани, а 1905. је основано и Соколско друштво у Новом Саду[3].

Фигнер и Тирш на слици у власништву паланачког Сокола Карола Тира.

Фигнер и Тирш на слици у власништву паланачког Сокола Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Тачан датум оснивања Соколског друштва у Бачкој Паланци није познат, али познато је да је Паланка још 1885. године имала атлетски клуб[4]. Не наводи се да ли је тај клуб био национално ексклузиван, али судећи по другим удружењима осниваним у то доба у граду, највероватније није. Најраније помињање Соколског друштва датира са једне фотографије из 1919. године. На основу те фотографије и једног чланка у Стражи из 1928. у којем се каже да Друштво постоји девет година, долазимо до закључка да је оно сасвим сигурно основано 1919, првенствено као Соколско друштво у Старој Паланци, а затим се проширило и на Бачку Паланку (подсећам да су тада Стара, Нова и Бачка Паланка административно били одвојена насеља).

Старопаланачки Соколови 1919. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

Старопаланачки Соколови 1919. Из Завичајне збирке Народне библиотеке "Вељко Петровић".

О почетним активностима Друштва не зна се много. Тек са појавом текстова у новинама „Стража“ 1924. године стичемо прве сачуване информације о њиховим активностима. Тада су паланачки Соколови прослављали Први децембар – Дан уједињења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ово је била једна у низу прослава које су организоване на годишњем нивоу. У првим годинама Дан уједињења обележаван је скромно, Свечаном академијом у просторијама „Касине“ или Грађанске школе, а улазило се давањем добровољног прилога. Извођене су скупинске вежбе уз музичку пратњу. Већ тада је Соколско друштво имало и свој певачки збор којим је дириговао г. Јоца Петровић, касније директор Грађанске школе. Удружење у тим првим годинама није имало велику посећеност на својим активностима и људи су уопште мало знали о покрету. Тако Стража након прославе Дана уједињења 1924. напомиње „да се није видело на забави трговаца и занатлија из Б. Паланке“, а потом следе чланци из 1925. у којима Соколови суграђанима објашњавају разлику између Соколства и спорта, као и горе наведен текст „Наше соколство“, у којем аутор на крају додаје:

Зато се поред свих својих лепота соколска идеја у нашем срезу, а и у самој Паланци није могла остварити у оној мери у којој би могла, требала и морала да је, лако је погодити. Они који су били највише позвани, да предњаче да соколство код нас процвета, не само да нису предњачили, него се нису ни интересовали а неки су што више и ногу подмећали гдегод су могли. Можемо се надати, да од сада неће више бити тако, него да ћемо сви својим активним учешћем, припомоћи да наше соколско друштво у Паланци бројније постане, а тамо где друштво спава да се пробуди, а где га нема треба да буде основано.“

Чланска карта паланчанина Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Чланска карта Паланчанина Карола Тира. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

1926. године новосадско Соколско друштво постаје Жупа „Светозар Милетић“[5]. Ова одлука је донешена у складу са идејом Соколског савеза Југославије да он буде подељен на жупе, а жупе на друштва која су имала своје чете или огранке[6]. Паланачко Друштво било је једно од дванаест која су се укључила у рад Жупе од почетка. То је директно довело и до прве веће активности Сокола на територији града. 8. маја 1927. године одржан је „Окружни слет Сомборског округа, Жупе Светозара Милетића“, као увертира за Жупски слет у Сомбору. Новине напомињу да је то први слет у Бачкој Паланци, а одржан је на тргу Цара-Душана (данас Братства и јединства), иако је првобитно планиран за Вашариште. Учестовала су друштва из Сомбора, Новог Сада, Бачког Петровца, Пивница, Старог Сивца, Дероња, Стапара, Товаришева, Бачког Брестовца и Старе Паланке. Специјални гости су били Соколови из Вуковара. Учестововало је преко 500 Соколова. Ово је био велики догађај за паланачко мало Друштво, што су они јасно истакли у својим чланцима и најавама. На дан Слета, Паланка је украшена славолуцима: испред римокатоличке цркве где је било и слетиште, испред зграде Суда, и на железничкој станици у Новој Паланци. Славолуци су били направљени од свећа, застава и електричних сијалица. Цео град је био украшен југословенским заставама. Након свечаног дочека, гости су одведени у Соколану, где су доручковали. Након тога су одржали заједничке пробе, а потом је кренула свечана поворка кроз град. На челу је била фанфара Сомборског соколског друштва, затим барјактари, чувари застава, старешине жупе и соколских друштава, подмладак, Соколице, Соколи у свечаној одори, па Соколи без униформе, представници града и на крају оркестар Добровољног ватрогасног друштва. Музика је свирала родољубиве песме. Др Никола Мрвош је одржао говор испред Среског начелништва, а затим се поворка упутила улицом Краља Александра (данас Југословенске Армије), па затим Доситејевом, Гундулићевом и Краља Петра поред Српске цркве назад у Соколану. Поворка је трајала сат времена, а затим су Соколови ручали у кућама Паланчана. До три сата и Соколови и гледаоци, којих је било око 1000, скупили су се на слетишту. Јавна вежба је почела у пола 4. Истакли су се Сомборци и Новосађани у вежбама на справама, као и гости из Шида са вежбама на разбоју. Увече је у Касини одржана Свечана академија, а било је толико људи да су многи остали напољу. Занимљиво је да је то вече клавирску пратњу изводио тада шеснаестогодишњи Радивој Увалић. Након Академије, одржана је игранка која је трајала све до два сата ујутру. За организацију су посебно похваљени начелник Милорад Панић и секретар Јоца Црњански.

1928. године активност Сокола се интензивира. Тако просветни одбор у фебруару организује у Касини прославу поводом 100 година од оснивања Матице Српске, којој присуствују и представници Матице из Новог Сада. Просветни одбор ради и на проширивању Соколске књижнице и позива грађане и чланове друштва да донирају књиге. Сакупљено је преко 230 нових књига. Друштво тада почиње да организује и честе забаве, села и томболе ради скупљања прилога и бољег информисања Паланчана о раду Друштва. Исте године почињу да организују и „јавне часове“ у оближњим местима. Паланачко соколско друштво учестововало је на Свесловенском слету у Скопљу. Почиње и иницијатива за набавку соколске заставе, за коју је скупљено укупно 4.073 динара. Друга велика иницијатива је била скупљање прилога за гладне у Босни и Херцеговини, за које је сакупљено преко 15.000 динара. У ове две иницијативе се појављују по први пут и паланачки Немци, који својим великим донацијама доприносе обема акцијама. Немци су имали Културбунд и нису учествовали у самом раду Сокола. Додуше, и ту је било неколико изузетака[7].

Једна од застава Соколског покрета у Србији. Паланачка застава је вероватно била веома слична овој.

Једна од застава Соколског покрета у Југославији. Паланачка застава је вероватно била веома слична овој.

Други део текста


[2] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 36-37.

[4] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 70.

[5] Ђорђе Табаковић, Архитектонска и уметничка дела 12, Дневник, 3. фебруар 2008.

[6] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 125.

[7] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Један од најважнијних безразложно уништених културно-историјских споменика Бачке Паланке (којих има поприлично много) јесте и римокатоличка црква св. Елизабете у Новој Паланци. Црква је подизана у периоду између 1907. и 1910. године и поживела је нешто више од педесет година, а налазила се на месту данашњег Дома здравља у Новој Паланци у улици Саве Ковачевића, тада Букинској (Bukiner Gasse).

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата.

Нова Паланка је званично основана 1770. године, на 2-3 километра од Старе Паланке, од стране немачких колониста који су на захтев Павла Крушпера добили од царских власти део атара[1]. Пре те године, немачки колонисти су живели заједно са Србима у Старој Паланци. Скоро искључиво насељена немачким живљем, Нова Паланка се развијала веома убрзано и већ 1786. године добија статус одвојене општине. Две године раније, завршена је изградња римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије. Око те цркве и даље на исток се касније развило треће насеље – Немачка Паланка, између Нове и Старе Паланке.

Грб Нове Паланке из 1775.

Грб Нове Паланке из 1775.

Римокатоличко становништво Нове Паланке је читав XIX век било део жупе Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије, али су почетком XX века због великог просперитета места одлучили да подигну још једну римокатоличку цркву. Вредело би поменути да је још од 1848. године Нова Паланка као засебна општина имала сопствено римокатоличко гробље, које се налазило западно од пута где данас пролази Кумановска улица. Остаци људи сахрањених на том гробљу су 1963. године пренети у заједничку костурницу на римокатоличком гробљу у Немачкој Паланци, а само гробље је претворено у обрадиво земљиште. Иницијативу за изградњу цркве је покренуо Георг Шредер, који је био свештеник у Немачкој Паланци од 1894.[2] Шредер је остао упамћен као изузетно живописна, али контроверзна личност, оспораван и од стране присталица и од стране противника. Почео је као приватни учитељ једне племићке породице, а затим је постао професор у Учитељској школи у Калочи, да би касније постао школски начелник у Паланци. Био је изузетно ауторитарна личност у времену када су у нашој малој средини почеле да се појављују либералне идеје. Био је посвећен борби против марксистичког социјализма и стога основао Католичко удружење занатлија (Katholischen Gesellenverein im Sinne Kolpings). У школама је активно радио на сузбијању анти-хришћанских и атеистичких идеја. Тежио је строгој дисциплини у школама тако што је професоре константно подстицао и оцењивао њихов рад, те су захваљујући томе паланчки ученици постизали врхунске резултате за време његовог рада[3].

Олтар цркве

Олтар цркве.

Поред председника Шредера, комитет задужен за изградњу цркве чинили су: секретар Франц Хеп, бележник Роберт Булер, општински судија Вилхелм Вагнер, Михаел Вецл, Михаел Бернхарт, Филип Меркес, Јохан Шен, Георг Гутлебер и Штефан Шендлинген[4].

Радови на овој цркви су почели 1907. године по плану званичног архитекте Калочке надбискупије Јулијуса Петровића из Калоче, а изводила их је фирма чувеног суботичког архитекте Франца Рајхла (1869-1960), познатог по изградњи зграде Градске библиотеке у Суботици и породичне палате у сецесионистичком стилу која је данас Модерна галерија[5]. Радови су трајали до 1910. године. Црква је освећена 22. априла 1910 од стране калочког свештеника Георга Стеца. Истог дана је одржано прво крштење у цркви, а сутрадан и прво венчање[6]. 19. новембра 1910. године црква је посвећена светој Елизабети, мађарској принцези из XIII века. 1919. године, након смрти Георга Шредера, нови свештеник постаје Петер Вајнен из Немачке Паланке. Скоро десет година је црква била само огранак жупе из Немачке Паланке, а у фебруару 1920. године постаје одвојена жупа. Зграда жупе изграђена је 1925. и дан-данас се налази између Дома здравља и „Меркура“ и у приватном је власништву. 11. фебруара 1920, Јулиус Вилдман је постао први свештеник Нове Паланке[7]. Од тада па до 1944. новопаланачка црква је водила засебне црквене књиге. Испред цркве је 1933. године подигнут крст који су донирали Антон и Ева Фајфер. Он од 1983. служи и као спомен-обележје порушеној цркви. Занимљиво је да је Антон Фајфер био оргуљар и да је аутор оргуља у Земуну, Футогу, Раткову и Темерину[8].  Преживео је рат и логор, а 1954. се из Нове Паланке сели у Немачку, где умире 1989. године.

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа.

Црква је била изграђена у неоготском стилу, имала је три олтара, проповедаоницу и крстионицу које је израдила будимпештанска фитма „Редај и Бенедек“. Оргуље је у стилу сецесије израдио Ото Ригер млађи (1880-1920) из чувене чешке компаније „Gebrüder Rieger“. Звона су изливена у будимпештанској фирми „Alexander Bodichin“. Унутрашњост цркве је осликао Петер Кајл. Црква је имала и олтар св. Ане који је донирала супруга Вилхелма Вагнера и статуу св. Антуна коју је донирала удовица Јохана Спилденера. 36 клупа је израдио паланачки столар Адам Пецлер.

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову у Чешкој (тада Јегерндорфу у Аустро-Угарској).

Црква је претрпела велика разарања 1944. године, јер су у цркви боравили совјетски војници па је гранатирана из Илока. Последњи новопаланачки свештеник, Штефан Месарок-Милер силом је одведен из Паланке и највероватније је убијен на путу ка неком од концентрационих логора за Немце[9]. Црква након рата наставља да пропада убрзано, а цигле из цркве су вађене и продаване, а затим коришћене за изградњу кућа колониста који су се доселили у Нову Паланку након Немаца[10].  С обзиром да воље за обновом није било, а тада нису постојали адекватни закони о заштити споменика културе, црква је уз дозволу црквених власти из Бача порушена 1965. године, а изграђена је данашња зграда у којој су смештени дом здравља и пошта. Остао је само крст са натписом  „Na ovom mjestu stajala je katolička crkva sv. Elizabete 1910-1965. Ovaj križ obnoviše prigodom 1950. godišnjice smrti i uskrsnuća Krista Gospodina 1983. katolički vjernici grada Bačke Palanke.“

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Рушење цркве 1965.

Рушење цркве 1965.


[1] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 5.

[2] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[4] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[6] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 141.

[7] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[10] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

Одабрао сам бачкопаланачке Јевреје за своју прву тему јер се на тај начин хронолошки надовезујем на прву ствар коју сам озбиљно почео да истражујем пре годину дана. Наиме, Јевреји су све до 1948. године били наши суграђани. Након тога се 37 паланачких Јевреја који су преживели Холокауст, заједно са својим кантором Еугеном Гросом, преселило у Израел. Они најрадозналији на крају текста, испод свих извора, могу да погледају спискове паланачких Јевреја страдалих у Рацији 1942, оних који су били довољно срећни да преживе Холокауст и они који су устали против нацистичког зла одлучивши да се боре у НОБ-у.

Занимљиво је, међутим, да су први Јевреји насељавали ове просторе више од хиљаду година раније. 1966. откривен је локалитет „Циглана“, крај пута Бачка Паланка-Челарево. 1972. године почела су ископавања која је изводио Драган Вилотијевић, кустос Музеја града Новог Сада[1]. Тада је откривено насеље са краја VIII и почетка IX века, које је постало познато као Аварска некропола, на којем су пронађени остаци јеврејског народа, највероватније Хазара. Овај локалитет је један од најзанимљивијих и свакако најмистериознији локалитет на територији Општине Бачка Паланка, пре свега зато што Јевреја у то време на подручју Панонске низије није било. Овим ћу се више бавити у неком од наредних текстова.

Цигла са менором са археолошког налазишта "Циглана" код Челарева.

Након нестанка мистериозног јеврејског народа који је овде насељавао леву обалу Дунава, уследило је затишје дуго хиљаду година, све до Средње терезијанске колонизације (1749-1772). Први Јевреји насељавају се у Новој Паланци 1771. године.[2] Новопаланачки Јевреји су били Ашкенази (Немачки) Јевреји. Јозеф II је 1782. године издао Патент о верској толеранцији, којим су Јевреји добили право на високо школовање, држање приватних фабрика и запошљавање хришћанских слуга[3]. Међутим, и даље су били обавезни да у званичним документима користе немачки језик уместо хебрејског, а од 1784. морали су и званично да усвоје германизована презимена. Велико побољшање је било и утоме што Јевреји више нису морали да живе у гетима и носе жуте траке, те у Паланку осамдесетих година долази нови талас јеврејских породица. Досељавање Јевреја није било добро прихваћено од стране осталих становника[4].

У то време, паланачки Јевреји нису имали сопствену црквену општину, него су били под надлежношћу Јеврејске општине Неопланта. Верске службе обављале су се у једној приватној кући коју су звали „молитвени дом“. Постојање Јеврејског гробља, које се и дан-данас налази на Гајдобранском путу, забележено је још пре 1800. године. Жупанија је половином 1806. године донела одлуку о додели грађевинског земљишта за изградњу синагоге.[5] Изградња синагоге завршена је 1807. године, на данашњој адреси Жарка Зрењанина 62. У истој улици, поред саме синагоге, 1835. је изграђено ритуално купатило – микве, кошер месара и Јеврејска основна школа.

Синагога у Бачкој Паланци.

Јевреји су се најчешће бавили трговином и банкарством, о чему сведочи раскош очуваних кућа и надгробних споменика, који надмашују чак и немачке на Римокатоличком гробљу. Први паланачки историчар, Николаус Хеп, спомиње да су неки јеврејски трговци у то време ишли са фрулицом кроз село, продајући домаћицама ствари које су им требале, а које су  претходно откупљивали од локалних пољопривредника. Већина је по изградњи синагоге живела у самом центру Немачке Паланке, што ближе самој грађевини, највероватније због ограничења кретања на Шабат.

Синагога у Немачкој Паланци је до 1820. године била без рабина. Након тога, рабини су били:

  • Арон Штерн (1820-1831)
  • Лев Лихтентал (1836-1851)
  • Соломон Дојч (1885-1904)
  • др Бенџамин Фишер (ортодоксни рабин, напустио заједницу 1917)

Од 1917, заједница је била без рабина, а службу је вршио кантор Пинкас Кон до своје смрти 1926. Затим је дошао рабин Еуген Грос[6].

Унутрашњост синагоге.

Унутрашњост синагоге.

1880. године, у Немачку Паланку долази учитељ Исидор Кон и постаје главни покретач јеврејске заједнице у граду. На његову иницијативу основани су друштво за здравствену заштиту, омладинска библиотека и читаоница.[7] Исте те године, на попису становништва су забележена живела 493 Јевреја, што је било 4,6% становништва. Положај Јевреја илуструје и податак да су у Јеврејској школи 1884. постојала три учитеља – Коломан Хајман, Адолф Шпиц и његова жена Илона Шпиц. Мање од двадесет година касније, школи је био потребан само један учитељ[8]. Међутим, њихова заједница, упркос константном опадању броја становника у наредном периоду, остала је развијена и оставила је велики утицај на прошлост нашег града. Тако су и једни од оснивача парног млина у Старој Паланци, преко пута православног гробља, били два Јеврејина – Јозеф Шен и Јакоб Јерковски. Млин су отворили 1911. и прво је служио за сушење хмеља. Зграда у улици Југословенске армије у којој се донедавно налазио кафе „Caffe“, а сада кафе „Springfield“, до Другог светског рата је била Јеврејска банка. Чак је и чувени хотел „Дунав“ припадао Јеврејину по имену Рајтер[9].

Бивша зграда једне јеврејске банке, данас кафе "Спрингфилд". Фото Саша Лазаревић, 2008.

Пред крај XIX века, долази до издвајања мање групе Ортодоксних Јевреја, који су били много конзервативнији од неолога. Њихов број у Паланци никада није премашио више од педесетак људи, тако да су се увек окупљали у приватној кући. Занимљиво је да је обичај међу малим јеврејским општинама био да доводе људе са изузетном репутацијом. Тако је почетком XX века паланачки ортодоксни рабин био др Бенјамин Фишер (1878-1965), који је касније био ортодоксни главни рабин Мађарске где је служио у синагоги Румбах, а потом чак и у Лондону.[10]1913. године, у Стару Паланку долази др Александар Дембиц , први старопаланачки лекар и отац још познатијег Андрије Дембица (1904-1991), који је кришом лечио партизане за време окупације. Вероватно најпознатија бачкопаланачка Јеврејка је Бели Рохел Фрајнд, познатија као Рахела Ферари. По њеном рођењу у Земуну 1911, отац јој је од стране аустријских власти протеран у родну Немачку Паланку, где је она одрасла и завршила основну јеврејску школу. Њој ће, као и др Дембицу, бити посвећени посебни текстови.

Рахела Ферари на поштанској маркици из 2007.

Пред Други светски рат, у Бачкој Паланци је живело 229 Јевреја неолога, и још педесетак ортодоксних Јевреја. Неолошки кантор је био Еуген Грос, а ортодоксни Јонас Глаубер[11]. Они су уједно били и последњи кантори Јеврејске заједнице у Бачкој Паланци. 11. априла 1941. године, Мађарска је објавила рат Краљевини Југославији. До 15. априла, мађарска војска је окупирала целу Бачку[12], а 29. јуна су Бачка и Барања званично припојене Краљевини Мађарској под називом „Delvidek“ (Јужна област)[13]. Јевреји су у Мађарској већ били лишени основних грађанских права. Злогласни „Закон о Јеврејима“ се у окупираним територијама спроводи од децембра 1941. године[14]. У Бачкој Паланци је забележено постојање логора у којем је између 1941. и 1944. настрадало „5-50 жртава“[15], тако да су највероватније из њега жртве само слане даље у концентрационе логоре широм Мађарске и Немачке. У Рацији јануара 1942. године у Новом Саду, страдало је двадесет двоје Јевреја са територије Бачке Паланке и бачкопаланачког среза. Један Јеврејин убијен је у Бечеју и један Србин из Деспотова у Локу. У марту 1944, Немачка је окупирала Мађарску и преузела надлежност над Бачком. 5. маја исте године, по наређењу Адолфа Ајхмана, сви преостали паланачки Јевреји су стрпани у возове за Аушвиц[16]  Завршетак рата је доживело само 37 од скоро 300 Јевреја у Бачкој Паланци, укључујући и кантора Еугена Гроса.

Први споменик пострадалим Јеврејима, подигнут 1955.

Бачкопаланачки Јевреји су, заједно са кантором 1948. одселили у Израел. Остали су само они који су овде живели у мешовитим браковима. Синагога, за коју се каже да је била „импресивна, позната по својим галеријама и ковчегу на два нивоа“[17], порушена је 1956. године. На том месту је 29. априла 2007. године подигнута спомен-плоча[18], на иницијативу Рахел Фриш, ћерке кантора Гроса[19].

Једини аутентични материјални доказ о постојању Јевреја је старо Јеврејско гробље поред Гајдобранског пута, са око 500 гробова, које је у задњих годину дана обновљено и сређено. На том гробљу је 20. октобра 1955. постављена прва спомен-плоча пострадалим Јеврејима Бачке Паланке и околине. Последњи Јеврејин-Паланчанин сахрањен на том гробљу, Соломон Кон, умро је 20. априла 1981. године.

Спомен-плоча у Жарка Зрењанина 62. На плочи је написано "Јаков Грос" уместо "Еуген Грос". Фото Саша Лазаревић 2008.


[1] Ирена Балат, Дворац у Челареву, Нови Сад, 1989, стр 7.

[2] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[4] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[5] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 269.

[6] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[7] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 121

[8] Nikolaus Hepp, 150 Jahre Bačka Palanka. Die Geschichte der drei Schwestergemeinden Palanka bis zur Gegenwart, Novi Vrbas, 1930.

[9] Сава Петрић, Грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 7.

[11] Павле Шосбергер, Јевреји у Војводини:Кратак преглед историје Војвођанских Јевреја, Нови Сад, 1998.

[12] Ђорђе Басић, Хроника о ослободилачком рату у Јужној Бачкој, Нови Сад, 1969, стр. 28.

[13] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 25.

[14] Др Јаша Романо: Јевреји Југославије 1941-1945. Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата, Београд, 1980, стр. 155.

[15] Јован Мирковић, Жртве Војводине у логорима 1941-1945. према до сада извршеној ревизији пописа 1964. године, 2005, стр. 521.

[16] Dennis J. Bauer, A Collection of Genealogical Information of Palankaer-Americans and Related Family Members – 1895 to 2008, Levittown, 2008, стр. 28.

[18] Радован Шуњка, Бачка Паланка у пет векова, Бачка Паланка, 2009, стр. 122

[19] „Дневник“ од 20. фебруара 2007.

Посебно се захваљујем Чедомиру Миловановићу из Зрењанина на помоћи око превода немачких извора.

Додаци

Списак идентификованих Јевреја и Срба – жртава Новосадске рације из Паланке и околине, са редним бројем под којим се воде[1]:

30. Алмослино Жени (62), рођена у Бачкој Паланци (од оца Филипа), сестра стаклара Емила Алмослина, куварица
132. Биро Јосиф-Режо (36), рођен у Бачкој Паланци (од оца Јосифа и мајке Ризе рођене Бергер), супруг Хелене-Јелене рођене Немеш, кројач
165. Босковиц Лили (23), рођена у Бачкој Паланци
234. Вајнбергер Алфред (44), рођен у Обровцу, општина Бачка Паланка (од оца Рудолфа), чиновник
274. Вајс Ирена (13), рођена у Бачкој Паланци (отац Бела), ученица
276. Вајс Јосиф (65), рођен у Бачкој Паланци, тапацирер
283. Вајс Розалија-Ружа (62) рођена Хофман (у Бачкој Паланци од оца Хермана), Јосифова удовица, домаћица
379. Гајдобрански Војин (18), рођен у Бачкој Паланци (од оца Николе)
380. Гајдобрански Јован (19), рођен у Бачкој Паланци (од оца Гојка)
426. Голдштајн Александар (32), рођен у Бачкој Паланци од оца Леополда-Липота и мајке Регине, трговац памуком (становали у Гробљанској (данас Новосадског сајма) улици)
878. Колб Залман-Жигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исраела и мајке Хане), штављач коже
885. Колб Сигмунд (22), рођен у Бачкој Паланци (од оца Исидора и мајке Малвине), монтер
886. Колб Херман (21), рођен у Бачкој Паланци, Сигмундов брат
975. Лајнер Игнац (69), рођен у Бачкој Паланци (од оца Емануила и мајке Руже рођена Шпицер), Јоланин супруг, трговац
985. Ласкафелд (Ласкофелд) Антонија (78) рођена Лајтнер-Литнер (у Бачкој Паланци од оца Гершона и мајке Лени рођене Силбер), Хенрикова супруга, домаћица
1014. Левингер Естера (74), рођена у Бачкој Паланци (од мајке Јелке), удовица, домаћица
1180. Мојзес Герзон-Геза (54), рођен у Бачкој Паланци (од оца Игњата и мајке Розалије-Розе рођене Лајтнер), супруг Јулијане рођене Шкуч, трговац, убијен 22. јануара
1183. Мојзес Леополд-Лео (51), рођен у Бачкој Паланци, Герзонов брат, трговац
1188. Мојзес Паулина-Паула (66) рођена Цилцер (у Обровцу, општина Бачка Паланка од оца Вилхелма и мајке Нети), домаћица
1316. Пискер Геза (71), рођен у Бачкој Паланци од оца Гавре, трговац
1319. Пискер Марко (34), рођен у Новом Саду (живео у Бачкој Паланци)
1320. Пискер Шандор (9), рођен у Бачкој Паланци
1447. Рутка Антун (26), рођен у Бачкој Паланци
1603. Тратнер Андрија (29), рођен у Бачкој Паланци од оца Коломана и мајке Еле, чиновник
1607. Требић Карло (36), рођен у Бачкој Паланци од оца Карла и мајке Хане рођене Брајнер (Требићи су пребегли из Загреба)
1608. Требић Амалиа (33), Карлова сестра (рођена у Бачкој Паланци), куварица
1748. Хаузер Јене (39), рођен у Бачкој Паланци од оца Адолфа и мајке Јозефине рођене Шлезингер, службеник (породица Хаузер је доведена, или се затекла у Новом Саду)
1749. Хаузер Адолф (53), рођен у Бачкој Паланци од оца Изидора, фармер
1750. Хаузер Јозефина (56) рођена Шлезингер (у Бачкој Паланци од оца Вилхелма и мајке Иде), фармерка
1776. Хефтер Мавро (Мартин-Мартон-Мориц-Мор-Марко) (41), рођен у Бачкој Паланци, Јакобов брат, власник фабрике четки
1945. Шосбергер Бјанка (23), рођена у Бачкој Паланци
1959. Шосбергер Марија (39), рођена у Бачкој Паланци, Дезидерова супруга

У књизи др Јаше Романа о југословенским Јеврејима у Народноослободилачком рату спомињу се следећи паланачки Јевреји који су били активни учесници покрета отпора:

Абелсберг Ш. др Павле, лекар из Суботице. Рођен 1893. у Бачкој Паланци. Медицински факултет завршио 1919. у Будимпешти, а затим специјализирао оториноларингологију. Априла 1944. интерниран од мађарских фашиста у логор у Бачкој Тополи, где је водио логорску амбуланту, а затим је одведен у логор у Немачку, одакле се вратио марта 1945. и ступио у НОВ. Био је лекар Болничког центра I и II армије.
Дембиц А. др Андрија, лекар из Бачке Паланке, рођен 1904. Медицински факултет завршио 1928. у Бечу. У НОВ је ступио новембра 1944. Лекар болнице Војног подручја Бачке Паланке, а затим заменик шефа епидемиолошког одељења болнице Војне области за Војводину.
Епштајн Шимон – Сима, крзнарски помоћник из Бачке Паланке, рођен 1925. Члан СКОЈ-а. У НОП од 1941. у саставу ударне групе. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 2 године и 6 месеци робије. Маја 1943. доведен из будимпештанског затвора у сегедински затвор – одељење за малолетнике, а јуна 1944. одведен у затвор у Асаду. Ноћу 28/29. новембра 1944. побегао из затвора, вратио се у Југославију и ступио у НОВ.
Јафа Бенјамин, старетинар из Бачке Паланке. Рођен 1891. Сарадник НОП од почетка устанка. Ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 1 годину и 6 месеци робије. Фебруара 1942. доведен у сегедински затвор, а фебруара 1943. пуштен условно на слободу. Маја 1944. одведен од Немаца у логор у Аушвицу, где је страдао.
Орова Арнолд, трговац из Бачке Паланке, рођен 1877. Сарадник НОП од почетка устанк а. Ухапшен од мађарских фашиста и у истражном затвору „Армија“ (Нови Сад) зверски изубијан, тако да је по довођењу у сегедински затвор 19. фебруара 1942. умро од последица повреда већ наредног дана.
Шенк Мавре Иван – Мишо, ученик из Новог Сада, рођен 1924. Члан СКОЈ -а од 1939. На почетку устанка укључио се у састав ударне групе и учествовао у вршењу саботажа и диверзија. Септембра 1941. ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на 3 године робије. Одведен у затвор у Будимпешти, а октобра 1942. пребачен у сегедински затвор. Новембра 1943. пуштен из затвора условно, па се пребацио у Југославију, где је ступио у НОВ. Изабран за члана МК КПЈ Бачка Паланка, а од марта 1944. био је политички руководилац у Бачко-паланачком одреду. Носилац Партизанске споменице 1941.
Штајн инг. Тибор, из Бачке Паланке. У НОП од 1941. Приликом провале у Покрету ухапшен од мађарских фашиста и осуђен на робију. Одведен на присилан рад у Украјину, где је страдао 1943.
Штерн Вилима Ивица, ученик из Осијека. Рођен 1927. у Бачкој Паланци. По капитулацији Југославије пребегао у Далмацију, одакле је интерниран од Италијана почетком јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Даљском партизанском одреду. Погинуо крајем 1943. приликом напада одреда на оклопни непријатељски воз. Сахрањен у Подгорју (Славонија).

Штерн Вилима Звонко, ученик из Осијека. Рођен 1928. у Бачкој Паланци. По доласку усташа на власт пребегао у Далмацију, одакле је интерниран почетком
јуна 1943. у логор на Рабу. По ослобођењу из логора ступио септембра 1943. у НОВ. Борац у Осјечкој бригади, а затим војни руководилац.

Попис преживелих Јевреја у Југославији пописаних до јуна 1945, према сајту El Mundo Safard. Пописивани су по местима у којима су се затекли у тренутку прављења списка.

Бачка Паланка – преживели

Бергер Марко, 1923, радник, сада у Армији
Епштајн Елвира, 1928, Бачка Паланка, домаћица
Епштајн Симон I, 1925, Бачка Паланка, крзнар
Епштајн Симон II, Бачка Паланка, 1925, механичар
Голдштајн Ела, 1923, Бачка Паланка, домаћица
Грос Александар, 1929, Бачка Паланка, студент
Грос Едитта, 1936, Бачка Паланка, студент
Грос Ерне, 1925, радник, сада у Армији
Грос Еуген, 1899, рабин
Грос Лили, 1930, Бачка Паланка, студент
Хаузер Франциска, 1916, службеник
Хаузер Марија, 1910, домаћица
Хершковић Јаша, свештено лице
Хершковић Јолан, 1896, домаћица
Хершковић Ладислав, 1927, Бачка Паланка, шегрт
Хофман Херман, 1927, Бачка Паланка, бравар
Хофман Леополд, 1884, Бачка Паланка, обућар
Хофман Марија, 1891, Пивнице, домаћица
Хофман Пепи, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Јафа Цили, 1904, трговац
Јафе Арон, 1925, Бачка Паланка
Кирц Златица, 1882, домаћица
Колб Терез, 1925, Бачка Паланка, домаћица
Кон Ирен, 1914, Бачка Паланка, домаћица
Кон Јакоб, Бачка Паланка, 1875/1881. обућар
Кон Роза, 1882/1886, Бачка Паланка, домаћица
Нидерлендер Нина, 1924, Бачка Паланка, домаћица
Рајтер Ерна, 1922, Бачка Паланка, службеник
Рајтер Ервин, 1927, Бачка Паланка, бравар, сада у Армији
Рајтер Јолан, 1897, Товарисево, домаћица
Рајтер Јосип, 1895, Бачка Паланка, бравар
Секељ Флора, 1881, Букин, домаћица
Штрасбергер Марта, кројачица
Урман Манци, 1918, радник