Архива за категорију ‘Немци’

Најбољи чувари прошлости и духа времена Бачке Паланке и њене три претходнице – Старе, Нове и Немачке су свакако паланачке улице, чије су табле са именима, смењиване с времена на време, остале неми, али поуздани сведоци историје. Данас се многе успомене на њих могу извући само из старих мапа града. Припремио сам кратку табелу паланачких улица са називима у одређеним историјским периодима, где је сваки период, а врло често и сваки народ, остављао јединствен траг и тиме доприносио изградњи идентитета улица и целог града:

Данашњи назив Званични назив у Аустро-угарској Званични назив у Краљевини СХС и Југославији Званични назив под фашистичком окупацијом Званични назив у време СФРЈ српски народни назив немачки народни назив
Краља Петра I Rákóczy utca/Fö utca Краља Петра  Fö utca? Маршала Тита Главни шор/Варошки шор Haupt-Gasse/König Peter-Gasse
Цара Лазара Цара Лазара Бориса Кидрича Врбашки шор Jäger-Gasse/Kreuz-Gasse/1. Bauern-Gasse
Војводе Живојина Мишића Војводе Мишића Моше Пијаде Зечки шор Kalvarien-Gasse/2. Bauern-Gasse
Бранка Радичевића Принца Ђорђа Бранка Радичевића Крајњи шор/Жарки шор Heide-Gasse
Браће Новаков Обилићева Браће Новаков Krönen-Gasse
Југословенске Армије Erzsébet királyné utca Принца Александра/Краља Александра Horty Miklos utca Југословенске Народне Армије Велики шор Herren-Gasse/Prinz Alexander-Gasse/Bahnhof Strasse
Иве Лоле Рибара Molnar utca Хајдук Вељкова/Тиршова Molnar utca Иве Лоле Рибара Калош (део који је у Старој Паланци) Müller-Gasse/Kalosch
Орахова Краљевића Марка Орахова Орахова Nussbaum-Gasse
20. октобар Солунска 20. октобар Mittel-Gasse/Fischer-Gasse
Дунавска обала Дунавска обала Donau Ufer
Бранка Бајића Обровачка Бранка Бајића Обровачки пут Obrowatzer Strasse
Југ-Богдана Југ-Богдана
Шумска Шумска Шумска Шумска Wald-Gasse/Markt Strasse/Marktplatz-Gasse
Трг Братства и јединства Цара Душана/Школска Трг Братства и јединства Школска Obrowatzer-Strasse/Schul-Gasse
Браће Рибникар Ајзенхутова Браће Рибникар Eisenhut-Gasse/Kirschen-Gasse
Милана Курепе Atilla utca Пашићева Веселина Маслеше Уска улица Kleine-Gasse
Веселина Маслеше Kossuth Lajos utca/Duna utcza Пашићева Веселина Маслеше Donau-Gasse
Жарка Зрењанина Војводе Путника Жарка Зрењанина Rotes Kreuz-Gasse
Шафарикова Шафарикова Шафарикова Friedhof-Gasse/Bahn-Gasse
Светозара Милетића Светозара Милетића Светозара Милетића Гајдобрански пут Gajdobraer-Gasse
Доситејева Доситејева Доситејева Загњивени шор
Саве Ковачевића Букинска Саве Ковачевића Bukiner-Gasse
Трг ослобођења Букинска Трг ослобођења Bukiner-Gasse
Николе Тесле Hunyadi Janos utca Николе Тесле
Вука Караџића Zrinyi Miklos utca Вука Караџића
Рибарска Рибарска Рибарска Fischer-Gasse
Брегалничка Карађорђева Брегалничка Park-Strasse
Мичуринова Вилзонова Мичуринова Wilson-Gasse
Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Advertisements

У јесен 1942. се десио један од ретких догађаја због којих су тадашњи Паланчани осетили све ужасе рата (барем до доласка партизана 1944. и протеривања скоро две трећине становништва Паланке). Преко ноћи је у Илоку у свом винограду од стране партизана убијен Франц Георг Ајзенхут, син чувеног сликара и оснивач фабрике „Меркур“.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут и Мартин Блажек (у средини, у белом) са радницима "Меркура" 1933.

Франц Георг Ајзенхут је рођен 17. марта 1903. године. Отац му је био познати сликар, четрдесетшестогодишњи Франц Ајзенхут (1857-1903), а мајка двадесетчетворогодишња Адријана Аурелија Рајхл (1879-1965), братаница архитекте Франца Рајхла, већ поменутог извођача радова на новопаланачкој цркви[1]. Мање од три месеца касније, његов отац умире у Минхену након две неуспеле операције желуца. Тамо је и сахрањен два дана после смрти, 4. јуна. Паланка је на испраћају Ајзенхуту послала огроман венац од палминих и ловорових грана, а говор је у име града одржао сликар Виктор Шрам[2].

Георг је одрастао у Новој Паланци са мајком и две године старијом сестром Јудитом (1901-1949), у породичној кући Ајзенхутових.  1926. године, Франц Георг и Мартин Блажек оснивају фабрику кожне галантерије „Меркур“. Фабрика је брзо постала позната, а поред кожне галантерије, производила је и спортску опрему[3]. Још у то време фирма је запошљавала око 500 радника[4]. 1933. године Франц Георг се жени са Едит Бодо. Поред фабрике и породичне куће уз њу, породица је имала и поседе на другој обали Дунава, у Илоку.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

Салон у породичној кући Ајзенхутових.

1941. године окупирана Бачка постаје део Краљевине Мађарске. Партизанска активност у Бачкој и Срему је брзо почела да се осети[5]. Прва жртва је био управо Франц Георг, 3. октобра 1942[6], а по сведочењу старих Паланчана који се још сећају, убио га је Прока Поповић из Нештина. Једини познат извор о овом атентату је текст „Прва паланачка жртва партизана“ који је написала Маргит Кендл у књизи Erinnerungen an Palanka 1958. године:

„Чак и тад, убрзо након 1941, присутност партизана у Хрватској је била велика. Разни насилни потези су узбунили људе, а њихови узроци нису увек били политички.Појединачни напади су често били посматрани као знак личне освете.

Грозно убиство које се догодило на лето 1942. године у Илоку када је познати индустријалац Георг Франц Ајзенхут из Нове Паланке убијен у Илоку заокупљало је умове мештана месецима.

Ајзенхут је хтео да оде са својом женом и двоје деце на одмор од неколико дана. Пријатељи су га упозорили да се не упушта у тако нешто због сталне опасности од партизана. Завереници су били добро организовани и сазнали су где је Ајзенхут. Дошли су ноћу и из дворишта позвали Ајзенхута да би им дао храну и вино. Отишао је с њима у складиште и рекао им да узму шта желе. Међутим, то је био само изговор да га намаме самог у складиште. „Нећемо ништа, само Ваш живот“, рекли су партизани. Шта се даље одиграло зна само Ајзенхут, који нажалост не може више ништа да каже. Сигурно се није предао партизанима без борбе, успео је да побегне из складишта, али у дворишту су му нанели смртоносни ударац.

У међувремену, госпођа Ајзенхут и деца су били у кући, али њима се ништа није догодило. Ајзенхутов радник и човек од поверења, Франц Швиндл, који је такође био ту, сакрио се у виноград, јер су убице тражиле и њега, али када су схватили да је потрага узалудна, отишли су. Швиндел је изашао из винограда након неколико сати када се све стишало и са ужасом посматрао шта се догодило његовом господару. Онда је покушао да спречи Ајзенхутову жену да види свог мужа у таквом стању. Мртвац је превезен у Паланку колима са сеном.

Многим Паланчанима је овај тужан призор остао у сећању. Ајзенхутова жена је ишла са децом иза кола, пуна очаја. Сахрањен је уз присуство људи са свих страна и ковчег су положили његови пријатељи из младости.“

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Франц Швиндл излаже радове "Меркура" на једном сајму тридесетих.

Занимљиво је да Маргита пише да се убиство догодило на лето, иако сви извори наводе његов датум смрти као 3. октобар. Ајзенхут је сахрањен на новопаланачком гробљу са својом сестром Маријом Тамаром (1900-1905) и родитељима своје мајке Фридрихом Вилхелмом и Лидијом Рајхл[7], тако да су његови остаци највероватније пренешени на старо римокатоличко гробље 1963. године. Његова мајка Адријана је тако поред мужа сахранила и троје своје деце, а касније и четврто, Јудиту. Она је 1944. заувек напустила Бачку Паланку и са собом однела преостале Ајзенхутове радове.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.

Сахрана Франца Георга Ајзенхута.


[1] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[2] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 117.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986.

[4] Сунчаник, Часопис за културу, књижевност и уметност, Бачка Паланка, 2010, стр. 22.

[5] Erinnerungen an Palanka, Herausgegeben von von Adalbert Karl Gauss, 1958, стр. 191.

[6] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

[7] Олга Ковачев-Нинков, Живот и дело Франца Ајзенхута (1857-1903), Суботица, 2007, стр. 103.

Један од најважнијних безразложно уништених културно-историјских споменика Бачке Паланке (којих има поприлично много) јесте и римокатоличка црква св. Елизабете у Новој Паланци. Црква је подизана у периоду између 1907. и 1910. године и поживела је нешто више од педесет година, а налазила се на месту данашњег Дома здравља у Новој Паланци у улици Саве Ковачевића, тада Букинској (Bukiner Gasse).

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата.

Нова Паланка је званично основана 1770. године, на 2-3 километра од Старе Паланке, од стране немачких колониста који су на захтев Павла Крушпера добили од царских власти део атара[1]. Пре те године, немачки колонисти су живели заједно са Србима у Старој Паланци. Скоро искључиво насељена немачким живљем, Нова Паланка се развијала веома убрзано и већ 1786. године добија статус одвојене општине. Две године раније, завршена је изградња римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије. Око те цркве и даље на исток се касније развило треће насеље – Немачка Паланка, између Нове и Старе Паланке.

Грб Нове Паланке из 1775.

Грб Нове Паланке из 1775.

Римокатоличко становништво Нове Паланке је читав XIX век било део жупе Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије, али су почетком XX века због великог просперитета места одлучили да подигну још једну римокатоличку цркву. Вредело би поменути да је још од 1848. године Нова Паланка као засебна општина имала сопствено римокатоличко гробље, које се налазило западно од пута где данас пролази Кумановска улица. Остаци људи сахрањених на том гробљу су 1963. године пренети у заједничку костурницу на римокатоличком гробљу у Немачкој Паланци, а само гробље је претворено у обрадиво земљиште. Иницијативу за изградњу цркве је покренуо Георг Шредер, који је био свештеник у Немачкој Паланци од 1894.[2] Шредер је остао упамћен као изузетно живописна, али контроверзна личност, оспораван и од стране присталица и од стране противника. Почео је као приватни учитељ једне племићке породице, а затим је постао професор у Учитељској школи у Калочи, да би касније постао школски начелник у Паланци. Био је изузетно ауторитарна личност у времену када су у нашој малој средини почеле да се појављују либералне идеје. Био је посвећен борби против марксистичког социјализма и стога основао Католичко удружење занатлија (Katholischen Gesellenverein im Sinne Kolpings). У школама је активно радио на сузбијању анти-хришћанских и атеистичких идеја. Тежио је строгој дисциплини у школама тако што је професоре константно подстицао и оцењивао њихов рад, те су захваљујући томе паланчки ученици постизали врхунске резултате за време његовог рада[3].

Олтар цркве

Олтар цркве.

Поред председника Шредера, комитет задужен за изградњу цркве чинили су: секретар Франц Хеп, бележник Роберт Булер, општински судија Вилхелм Вагнер, Михаел Вецл, Михаел Бернхарт, Филип Меркес, Јохан Шен, Георг Гутлебер и Штефан Шендлинген[4].

Радови на овој цркви су почели 1907. године по плану званичног архитекте Калочке надбискупије Јулијуса Петровића из Калоче, а изводила их је фирма чувеног суботичког архитекте Франца Рајхла (1869-1960), познатог по изградњи зграде Градске библиотеке у Суботици и породичне палате у сецесионистичком стилу која је данас Модерна галерија[5]. Радови су трајали до 1910. године. Црква је освећена 22. априла 1910 од стране калочког свештеника Георга Стеца. Истог дана је одржано прво крштење у цркви, а сутрадан и прво венчање[6]. 19. новембра 1910. године црква је посвећена светој Елизабети, мађарској принцези из XIII века. 1919. године, након смрти Георга Шредера, нови свештеник постаје Петер Вајнен из Немачке Паланке. Скоро десет година је црква била само огранак жупе из Немачке Паланке, а у фебруару 1920. године постаје одвојена жупа. Зграда жупе изграђена је 1925. и дан-данас се налази између Дома здравља и „Меркура“ и у приватном је власништву. 11. фебруара 1920, Јулиус Вилдман је постао први свештеник Нове Паланке[7]. Од тада па до 1944. новопаланачка црква је водила засебне црквене књиге. Испред цркве је 1933. године подигнут крст који су донирали Антон и Ева Фајфер. Он од 1983. служи и као спомен-обележје порушеној цркви. Занимљиво је да је Антон Фајфер био оргуљар и да је аутор оргуља у Земуну, Футогу, Раткову и Темерину[8].  Преживео је рат и логор, а 1954. се из Нове Паланке сели у Немачку, где умире 1989. године.

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа.

Црква је била изграђена у неоготском стилу, имала је три олтара, проповедаоницу и крстионицу које је израдила будимпештанска фитма „Редај и Бенедек“. Оргуље је у стилу сецесије израдио Ото Ригер млађи (1880-1920) из чувене чешке компаније „Gebrüder Rieger“. Звона су изливена у будимпештанској фирми „Alexander Bodichin“. Унутрашњост цркве је осликао Петер Кајл. Црква је имала и олтар св. Ане који је донирала супруга Вилхелма Вагнера и статуу св. Антуна коју је донирала удовица Јохана Спилденера. 36 клупа је израдио паланачки столар Адам Пецлер.

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову у Чешкој (тада Јегерндорфу у Аустро-Угарској).

Црква је претрпела велика разарања 1944. године, јер су у цркви боравили совјетски војници па је гранатирана из Илока. Последњи новопаланачки свештеник, Штефан Месарок-Милер силом је одведен из Паланке и највероватније је убијен на путу ка неком од концентрационих логора за Немце[9]. Црква након рата наставља да пропада убрзано, а цигле из цркве су вађене и продаване, а затим коришћене за изградњу кућа колониста који су се доселили у Нову Паланку након Немаца[10].  С обзиром да воље за обновом није било, а тада нису постојали адекватни закони о заштити споменика културе, црква је уз дозволу црквених власти из Бача порушена 1965. године, а изграђена је данашња зграда у којој су смештени дом здравља и пошта. Остао је само крст са натписом  „Na ovom mjestu stajala je katolička crkva sv. Elizabete 1910-1965. Ovaj križ obnoviše prigodom 1950. godišnjice smrti i uskrsnuća Krista Gospodina 1983. katolički vjernici grada Bačke Palanke.“

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Рушење цркве 1965.

Рушење цркве 1965.


[1] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 5.

[2] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[4] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[6] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 141.

[7] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[10] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу. С обзиром да је господин Корингер до сада непознаница у овим крајевима, сви подаци које сам пронашао о њему су доступни искључиво на интернету.

Франц Корингер

Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот.[1] 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Steiermärkisches Landeskonservatorium). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.

Разгледница Граца, из времена када је у њему боравио Франц Корингер.

Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.[2]

Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новоосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра.[3] Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике. [4]

У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. [5] 1996. године Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“.[6] Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.[7]

Зграда конзерваторијума у којој је Корингер радио као професор.

Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница.[8] Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици.[9]Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен. Можда би било лепо да се једног дана поред споменика Милети Протићу нађе место за још једног знаменитог житеља тог места. Једино његово дело које сам успео да пронађем је „Nimm an was Gott Dir schenkt“.