Архива за категорију ‘Уметност’

Трећи део текста

Услед недостатка извора, тренутно нема података о Соколском друштву 1935. и 1936. године, али се на основу рада у претходним годинама може реконструисати прича о догађајима који су им били традиционални, као што су Слетови или прослава Дана уједињења. Исто се наставља и 1937, када се на игралишту „Слоге“ одржава слет, са мало скраћеном рутом, која је ишла само кроз главну улицу. За Дан уједињења су млади Соколови који су похађали предавања о историји и идејама Соколства положили заклетву. 1938. сазнајемо да Соколови сад сарађују и са одсеком коњице из Бачке Паланке, са којим организују заједничку представу и село у гостиони Емила Киселичког. У међувремену је нови старешина друштва постао Спасоје Разић, а вреди споменути и да је веома активи начелник Милорад Панић постао наставник у Грађанској школи. Соколови су те године активно радили на скупљању средстава у фонд за изградњу Соколског дома у Бачкој Паланци, да више не би користили зграду Грађанске школе. Фонд је постојао још од Годишње скупштине 31. јануара 1937, и сва села и прославе су служиле за скупљање прилога за изградњу. Од како су Соколови практично постали део државног апарата након Закона о Соколовима, држава се трудила да Соколска друштва што више финансира и подржава, и отваран је све већи број независних Соколских домова. Међутим, у Паланци није забележена никаква помоћ од државе. Највећи добровољни прилог дала је „Фабрика јуте и конопље“ (данас „Таркет“) – 10.000 динара и „Југословенска стража“ их је похвалила као „светао пример патриотизма“. Нема података о томе да је овај пројекат икад спроведен у дело и вероватно га је прекинуо Други светски рат.

Соколски дом у Новом Саду 1936. године.

Соколски дом у Новом Саду 1936. године.

Пошто је окружни слет ове године одржан у Старом Футогу, највећи догађај за паланачке Соколове био је Десети Свесловенски слет у Прагу. На слету је било најављено 180.000 вежбача, највећи број до сад. На овом слету се јавља и први весник зла које ће да уследи, пошто новине пишу да „савез лужичко српског Соколства овога пута на слету неће учествовати, јер је доласком национал социјалиста на власт у Немачкој распуштен. Паланачки Соколови допутовали су возом у две руте – преко Суботице и Копривнице. Од 180.000, југословенских Соколова је било само 10 хиљада, што јасно показује пољуљано стање покрета у етнички подељеној земљи. Паланачки Соко Милорад Панић преноси своју фасцинацију организацијом у Чехословачкој и о величанственом слету каже:

Дивно је било посматрати слику 34000 чланова вежбача, који су иступили у истом моменту у простим вежбама, а наступ им је био попут излива неке реке, као и 16000 чланица у својим простим вежбама. Ово мноштво вежбајућих чини силан утисак на гледаоца, особито када помисли да сви ови вежбачи радећи исте вежбе уз звуке исте музике имају у својим душама и исте осећаје исте идеје, које су их довеле овамо да својим великим присуством покажу шта може да учини воља за сложан заједнички рад и једну мисао, што све и нехотично мора повољно да утиче на гледаоца васпитавајући га и увлачећи га у заједничко коло Свеславенства и човечанства т.ј. коначном циљу велике Соколске идеје.

Х Свесловенски слет у Прагу.

Х Свесловенски слет у Прагу.

Септембарска прослава рођендана краља Петра II у задњим предратним годинама постаје традиционална, са истом рутом и организационом шемом као и Дан уједињења. Од новембра 1938. до априла 1939. Друштво је одржало чак 7 села и три забаве ради прикупљања средстава за изградњу Соколског дома, који нажалост никада није ни изграђен.

За рад Друштва у 1940. и 1941. години такође нема података. Свесоколски слет у Београду 1941. године, за који су се припремали и Паланчани, није одржан због окупације, а сва Соколска друштва су угашена. За време рата, неки Соколови мењају своја уверења, па тако парох Милоје Марцикић постаје члан Народноослободилачког одреда у Бачкој Паланци[1], док други као Карло Тир до задњег дана остају верни соколским идејама, иако се ништа од тога није смело јавно спомињати након рата. После рата оснивају се „Партизани“, због тога што је соколско наслеђе остало упамћено као изразито монархистичко, и стога није било одобравано од стране комунистичких власти. Вреди споменути да је поред Паланке, Соколско друштво имало и Товаришево (из њега се касније развио ФК „Војводина“)[2], а да је паланачко имало чету у Силбашу. Рад Соколских друштава у другим местима није забележен, али познато је да су Параге имале патриотску организацију „Млада Југославија“, основану 2. августа 1932. године[3].

Паланачки Соколови код фотографа С. Ватмана. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Паланачки Соколови код фотографа С. Ватмана. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.


[1] Борислав Милошевић, Паланка на Дунаву, Товаришево, 2004, стр. 139.

[3] Душан Н. Петровић, Параге – село у Бачкој, Параге, 2004, стр. 121.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Advertisements

Први део текста

У међувремену, убиства у Скупштини 20. јуна 1928. и политичка криза која је уследила доводе до тога да краљ Александар 6. јануара 1929. године прогласи диктатуру и заведе идеологију интегралног југословенства[1]. Тада су посебним декретом распуштена и сва соколска и слична друштва и уместо њих је основаа Витешка организација „Соко“ Краљевине Југославије. Све гимнастичке и соколске организације имале су избор да ли да постану део новооснованог „Сокола“ или да буду укинуте[2]. На дан завођења диктатуре најављено је и одржавање главне Скупштине Соколског друштва у Бачкој Паланци, али је оно накнадно померено са 13. на 27. јануар, што значи да су се превирања осетила и у Паланци. Соколско друштво ипак одлучује да прихвати одлуке проглашене 6. јануара и 22. априла организује Велики манифестациони збор, којем присуствује и угледни адвокат и спортски радник др Игњат Павлас, старешина соколске жупе „Светозар Милетић“ (убијен у Новосадској рацији). У име Хрвата присуствује и Југословенски соко из Илока. Старешина паланачки Миро Мандић поздравља краљеву одлуку и закључује да је „Шести јануар дан који је једном за свагда уклонио све размирице између Срба, Хрвата, и Словенаца и државну идеју поставио на сигурну базу.“ Након тога је у име окупљеног народа упутио телеграм краљу у Београд:

„СОКОЛСКО ДРУШТВО У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ У ЗАЈЕДНИЦИ СА СВИМА НАЦИОНАЛНИМ, КУЛТУРНИМ И ХУМАНИМ УСТАНОВАМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА И ЦЕЛОКУПНИМ ЖИТЕЉСТВОМ СВЕ ТРИ ПАЛАНКЕ И ОКОЛИНЕ СА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ МАНИФЕСТАЦИОНИГ ЗБОРА, ОДРЖАНОГ ДАНАС У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ, ПОЗДРАВЉА УЗВИШЕНОГА СВОГА КРАЉА И ИЗЈАВЉУЈЕ МУ СВОЈУ НЕПОКОЛЕБЉИВУ ОДАНОСТ И ВЕРНОСТ, СТАВЉАЈУЋИ МУ НА РАСПОЛОЖЕЊЕ СВОЈЕ СИЛЕ ЗА ОСТВАРЕЊЕ ВИСОКОГ ЦИЉА: ПРОЦВАТЕ И СРЕЋЕ ЈЕДИНЕ И НЕРАЗДЕЉИВЕ МИЛЕ НАМ ОТАЏБИНЕ.
СОКОЛСКО ДРУШТВО
БАЧКА ПАЛАНКА“

Говор држи и др Игњат Павлас. Из говора присутних и резолуције коју су донели, види се да Соколско друштво сада јасно и отворено стаје уз идеје монархизма и југословенског национализма и све активности Соколова у наредним годинама биће прожете тим идејама. Иако је на националном нивоу соколски покрет почео да слаби након 1929. године, у Паланци се десило сасвим супротно. 27. маја је поново одржан окружни слет, на коме је ове године учествовало више од 2000 људи, четири пута више него две године раније. Напомиње се да су на слету учествовали Срби, Хрвати, Словаци, Шокци и Буњевци. Велики акценат је стављен на идеју да су Соколови „један од камена темељаца на којима ће се потпуно изградити велика зграда наше Отаџбине… и створити један здрав и снажни југословенски национализам“, речима тадашњег паланачког среског начелника Дамјана Стојшића. Поворка је била организована исто као и 1927, осим што је овом приликом у Православној цркви освећена застава Друштва набављена прошле године. Кум паланачке заставе је био др Милорад Завишић. Говоре су одржали свештеник Ђока Николић, соколски старешина Миро Мандић и други виђени и угледни Паланчани. Након тога следио је банкет, па вежбе на тргу Цара Душана и Свечана академија у Касини.

Окупљање Соколова испред зграде општине Стара Паланка.

Окупљање Соколова испред зграде општине Стара Паланка. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Крајем године је, у складу са досадашњом организацијом грандиозних прослава, проширена и прослава Дана уједињења, који се до тада обележавао само скромним Свечаним академијама у Касини или Соколани. Прослава је почела већ увече, 30. новембра. Соколови су се окупили испред зграде општине Бачка Паланка, а затим је поворка кренула до римокатоличке цркве у Новој Паланци. Тако су и Немци укључени у прославу и учињени су напори да им се приближи идеја Југословенства. У томе је предњачио господин Вортнер, директор Основне школе. Поворка се даље упутила у Стару Паланку улицом краља Александра. Носили су заставе и слике краља. У свим говорима се истиче значај три велика дана за Југославију: 1. децембар – Дан уједињења, 6. јануар, дан увођења диктатуре и 3. октобар – дан када је Краљевина СХС преименована у Југославију. Сутрадан су свечане службе одржане у свим црквама у Паланци, а говоре су одржали свештеник Ђока Николић у православној и Карол Кубица у евангеличкој цркви. Потом је одржана Академија у Касини. Говори су том приликом били још отвореније националистички, а неки су из данашње перспективе чак и фашистички. Тако старешина Миро Мандић каже да „историја од нас данас тражи новог човека – расно уједначеног Југсловена“ и апелује на народ да прихвати одлуке диктатуре. Говори и о Југословенима ван Југославије, нарочито у Истри, која је тада припадала Италији, док председник месне организације Народне одбране господин Рада Ивановић отворено изјављује да „је наш циљ Југославија од Јадрана до Црног мора“. На крају господин Вортнер држи говор о културним и историјским везама Немаца и Југословена на немачком језику.

Како и сама Стража од 26. јануара 1930. године закључује, „Соколска идеја у Бачкој Паланци хвата чврстог корена.“ Исте године Соколана организује пројекције филма са VIII Свесловенског слета у Прагу. Настављају и с активностима у општини и посећују Обровац. 9. марта 1930. су Свечаном академијом у Соколани прославили осамдесети рођендан чехословачког председника Масарика. Активно се ради на већем ангажовању основаца у Соколском покрету. Сакпљена је велика количина новца за куповину радио-апарата у Соколани, али је на крају искоришћена за изградњу соколског штранда са десет кабина иза градског штранда. У мају посећују Ердевик и учествују на слетовима у Сомбору и Новом Саду, а све у јеку припрема за највећи до тад слет у Паланци, на други дан Духова, 9. јуна 1930. године.

Разгледница са VIII Свесловенског слета, чувеног сликара Алфонса Мухе.

Разгледница са VIII Свесловенског слета, чувеног сликара Алфонса Мухе.

Паланачки Соколови су остали доследни и овај слет је убедљиво надмашио претходни. Било је око 1000 школске деце из паланачког и илочког среза, као и више стотина чланова и чланица Соколских друштава Паланке, Илока, Ердевика и сеоских чета. Присуствовали су чак и питомци Ваздухопловне школе из Новог Сада, њих сто. Ту су били и војници паланачког, илочког и кулског среза. Сви они су продефиловали улицама града. Свирачи из Буљкеса (Бачког Маглића), Букина (Младенова) и Паланке су пропратили цео догађај. Прва поворка ишла је од пристаништа на Дунаву, где су гости сачекани, до Соколане, а друга, каснија, почела је да се скупља у 11 часова код зграде Среског начелства, где су их, поред одушевљене масе људи, чекали и старешина Новосадске жупе др Игњат Павлас, паланачки старешина Друштва Миро Мандић, срески начелник Дамјан Стојшић, заменик бана Дунавске бановине Милоје Стојадиновић, официри Краљевске војске и многи други. Они су се упутили ка трибинама Слетишта иза Римокатоличке цркве, где су их чекали представници разних националних и културних удружења, као и свих паланачких цркава. Затим је пред њих дошла већ споменута поворка Соколова, а г. Миро Мандић је одржао патриотски говор у ком је истакао потребу за очувањем Југословенства и значају Соколова за Паланку и Илок. Присуствовало је око 5000 људи. Затим је одржан свечани банкет у Касини, где је др Борислав Увалић апеловао на бана Дунавске бановине да се што пре донесе одлука о спајању Старе, Нове и Бачке Паланке у једно место. У пола 4 је одржана јавна вежва на игралишту С.К. „Слога“, код железничке станице у Новој Паланци. Увече је Свечана академија по први пут одржана у сали Хотела „Клешпис“.

Соколови на улицама Паланке за време једног дефилеа.

Соколови на улицама Паланке за време једног дефилеа. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У недељу, 10. августа, паланачки Соколови су присуствовали на традиционалним Великим словачким свечаностима у Бачком Петровцу. По први пут организовали су и прославу рођендана престолонаследника Петра II, који је претходне године краљевском одлуком постављен за вођу свих Соколова у Југославији. Поворка је ишла искључиво Главном улицом, од општине Стара Паланка, до Среског начелства. Спомиње се и присуство београдском Свесоколском слету, али је већа пажње посвећена малом одзиву паланачких Соколова него опису догађаја. Исти случај се дешава са Соколском академијом у Соколани поводом годишњице плебисцита којим је Корушка припојена Аустрији. Организована је и Академија поводом годишњице независности Чехословачке, којој су присуствовали сви виђени Паланчани, без обзира на националност. До краја године Соколови су одржавали села у Соколани и Касини, вероватно ради прикупљања средстава за прославу Дана уједињења, на ком поворка већ традиционално пролази крај све четири паланачке цркве, у којима се и одржавају посебне службе. Соколови с поносом напомињу велики број Немаца који се укључио у прославу Дана уједињења.

Паланачки соколови иду на Велике словачке свечаности у Бачки Петровац.

Паланачки соколови иду на Велике словачке свечаности у Бачки Петровац. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

На Годишњој скупштини 1931. године донешена је одлука да се досадашњи званични назив друштва „Соколско друштво у Старој Паланци“ промени у „Соколско друштво у Паланци – Бачка“. Скупштину је пропратила жустра расправа начелника Милорада Панића са члановима бившег Управног одбора. Новине осуђују његов напад као напад на целокупно паланачко учитељство (у одбору су били школски надзорник и управник Грађанске школе) и каже се да ће конфликт највероватније да заврши на суду. Новинарска секција Соколског друштва је реаговала на ове наводе из новина и изјавила да Панић никога није вређао и да су оптужбе неосноване. Соколови су наставили филмске пројекције, овај пут приказавши Свесоколски слет у Београду 1930. године. Соколови су одржали и сопствени слет у Паланци 21. јуна. Сада већ уходана традиционална поворка ишла је од Нове Паланке до центра града, па у Стару Паланку до православне цркве и назад, после чега је уследио ручак, слет и Свечана академија у Касини. По свему судећи, овај слет је био много мање раскошан и свечан од оног претходне године, на шта су се жалили и грађани, али Соколови то правдају много мањим временом за припреме него претходних година. Упркос томе, Соколови су недостатке надокнадили путовањима у Сплит, Бачки Петровац и Кисач, а неколицина срећних је имала и прилику да преко Савеза Сокола Краљевине Југославије оде у Париз. Радили су активно и на прикупљању нових чланова и одржавали предавања на тему Историје Соколства у Соколани. Пред крај године су уследила села за прикупљање новца и прослава Дана уједињења. У свечаност се ове године укључила и Јеврејска заједница у Паланци и свечано богослужење одржано је и тамо. Види се да су до 1931. године Соколови већ постали угледно и озбиљно друштво, које је без много превирања одржавало редовне годишње прославе, у којима су учествовали сви Паланчани, без обзира на нацију.

Трећи део текста


[2] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 127.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Један од најважнијних безразложно уништених културно-историјских споменика Бачке Паланке (којих има поприлично много) јесте и римокатоличка црква св. Елизабете у Новој Паланци. Црква је подизана у периоду између 1907. и 1910. године и поживела је нешто више од педесет година, а налазила се на месту данашњег Дома здравља у Новој Паланци у улици Саве Ковачевића, тада Букинској (Bukiner Gasse).

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата

Црква свете Елизабете пре Првог светског рата.

Нова Паланка је званично основана 1770. године, на 2-3 километра од Старе Паланке, од стране немачких колониста који су на захтев Павла Крушпера добили од царских власти део атара[1]. Пре те године, немачки колонисти су живели заједно са Србима у Старој Паланци. Скоро искључиво насељена немачким живљем, Нова Паланка се развијала веома убрзано и већ 1786. године добија статус одвојене општине. Две године раније, завршена је изградња римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије. Око те цркве и даље на исток се касније развило треће насеље – Немачка Паланка, између Нове и Старе Паланке.

Грб Нове Паланке из 1775.

Грб Нове Паланке из 1775.

Римокатоличко становништво Нове Паланке је читав XIX век било део жупе Безгрешног зачећа Блажене Дјевице Марије, али су почетком XX века због великог просперитета места одлучили да подигну још једну римокатоличку цркву. Вредело би поменути да је још од 1848. године Нова Паланка као засебна општина имала сопствено римокатоличко гробље, које се налазило западно од пута где данас пролази Кумановска улица. Остаци људи сахрањених на том гробљу су 1963. године пренети у заједничку костурницу на римокатоличком гробљу у Немачкој Паланци, а само гробље је претворено у обрадиво земљиште. Иницијативу за изградњу цркве је покренуо Георг Шредер, који је био свештеник у Немачкој Паланци од 1894.[2] Шредер је остао упамћен као изузетно живописна, али контроверзна личност, оспораван и од стране присталица и од стране противника. Почео је као приватни учитељ једне племићке породице, а затим је постао професор у Учитељској школи у Калочи, да би касније постао школски начелник у Паланци. Био је изузетно ауторитарна личност у времену када су у нашој малој средини почеле да се појављују либералне идеје. Био је посвећен борби против марксистичког социјализма и стога основао Католичко удружење занатлија (Katholischen Gesellenverein im Sinne Kolpings). У школама је активно радио на сузбијању анти-хришћанских и атеистичких идеја. Тежио је строгој дисциплини у школама тако што је професоре константно подстицао и оцењивао њихов рад, те су захваљујући томе паланчки ученици постизали врхунске резултате за време његовог рада[3].

Олтар цркве

Олтар цркве.

Поред председника Шредера, комитет задужен за изградњу цркве чинили су: секретар Франц Хеп, бележник Роберт Булер, општински судија Вилхелм Вагнер, Михаел Вецл, Михаел Бернхарт, Филип Меркес, Јохан Шен, Георг Гутлебер и Штефан Шендлинген[4].

Радови на овој цркви су почели 1907. године по плану званичног архитекте Калочке надбискупије Јулијуса Петровића из Калоче, а изводила их је фирма чувеног суботичког архитекте Франца Рајхла (1869-1960), познатог по изградњи зграде Градске библиотеке у Суботици и породичне палате у сецесионистичком стилу која је данас Модерна галерија[5]. Радови су трајали до 1910. године. Црква је освећена 22. априла 1910 од стране калочког свештеника Георга Стеца. Истог дана је одржано прво крштење у цркви, а сутрадан и прво венчање[6]. 19. новембра 1910. године црква је посвећена светој Елизабети, мађарској принцези из XIII века. 1919. године, након смрти Георга Шредера, нови свештеник постаје Петер Вајнен из Немачке Паланке. Скоро десет година је црква била само огранак жупе из Немачке Паланке, а у фебруару 1920. године постаје одвојена жупа. Зграда жупе изграђена је 1925. и дан-данас се налази између Дома здравља и „Меркура“ и у приватном је власништву. 11. фебруара 1920, Јулиус Вилдман је постао први свештеник Нове Паланке[7]. Од тада па до 1944. новопаланачка црква је водила засебне црквене књиге. Испред цркве је 1933. године подигнут крст који су донирали Антон и Ева Фајфер. Он од 1983. служи и као спомен-обележје порушеној цркви. Занимљиво је да је Антон Фајфер био оргуљар и да је аутор оргуља у Земуну, Футогу, Раткову и Темерину[8].  Преживео је рат и логор, а 1954. се из Нове Паланке сели у Немачку, где умире 1989. године.

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа

Унутрашњост цркве, из књиге Николауса Хепа.

Црква је била изграђена у неоготском стилу, имала је три олтара, проповедаоницу и крстионицу које је израдила будимпештанска фитма „Редај и Бенедек“. Оргуље је у стилу сецесије израдио Ото Ригер млађи (1880-1920) из чувене чешке компаније „Gebrüder Rieger“. Звона су изливена у будимпештанској фирми „Alexander Bodichin“. Унутрашњост цркве је осликао Петер Кајл. Црква је имала и олтар св. Ане који је донирала супруга Вилхелма Вагнера и статуу св. Антуна коју је донирала удовица Јохана Спилденера. 36 клупа је израдио паланачки столар Адам Пецлер.

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову

Фабрика "Gebrüder Rieger" у Крнову у Чешкој (тада Јегерндорфу у Аустро-Угарској).

Црква је претрпела велика разарања 1944. године, јер су у цркви боравили совјетски војници па је гранатирана из Илока. Последњи новопаланачки свештеник, Штефан Месарок-Милер силом је одведен из Паланке и највероватније је убијен на путу ка неком од концентрационих логора за Немце[9]. Црква након рата наставља да пропада убрзано, а цигле из цркве су вађене и продаване, а затим коришћене за изградњу кућа колониста који су се доселили у Нову Паланку након Немаца[10].  С обзиром да воље за обновом није било, а тада нису постојали адекватни закони о заштити споменика културе, црква је уз дозволу црквених власти из Бача порушена 1965. године, а изграђена је данашња зграда у којој су смештени дом здравља и пошта. Остао је само крст са натписом  „Na ovom mjestu stajala je katolička crkva sv. Elizabete 1910-1965. Ovaj križ obnoviše prigodom 1950. godišnjice smrti i uskrsnuća Krista Gospodina 1983. katolički vjernici grada Bačke Palanke.“

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Једини споменик који данас подсећа на цркву.

Рушење цркве 1965.

Рушење цркве 1965.


[1] Сава Петрић, Три Паланке у Бачкој, грађа за историју Бачке Паланке, 1976, стр. 5.

[2] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[3] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[4] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 140.

[6] Palanka an Der Donau – Band I 1764-1944. Heimatortsausschuss Palanka (HOA), Ulm, Germany, 1986, стр. 141.

[7] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

[10] Anton Riemann, Orstippenbuch Palanka, 1981.

Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу. С обзиром да је господин Корингер до сада непознаница у овим крајевима, сви подаци које сам пронашао о њему су доступни искључиво на интернету.

Франц Корингер

Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот.[1] 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Steiermärkisches Landeskonservatorium). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.

Разгледница Граца, из времена када је у њему боравио Франц Корингер.

Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.[2]

Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новоосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра.[3] Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике. [4]

У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. [5] 1996. године Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“.[6] Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.[7]

Зграда конзерваторијума у којој је Корингер радио као професор.

Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница.[8] Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици.[9]Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен. Можда би било лепо да се једног дана поред споменика Милети Протићу нађе место за још једног знаменитог житеља тог места. Једино његово дело које сам успео да пронађем је „Nimm an was Gott Dir schenkt“.