Политика | Паланка 3 у 1

Архива за категорију ‘Политика’

Паланачке улице: Сведоци минулих времена

Posted: 3 октобра, 2011 in Југославија, Аустро-Угарска, Бачка Паланка, Други светски рат, Народи Бачке Паланке, Немци, Нова Паланка, Политика, Срби, Стара Паланка, Улице

Најбољи чувари прошлости и духа времена Бачке Паланке и њене три претходнице – Старе, Нове и Немачке су свакако паланачке улице, чије су табле са именима, смењиване с времена на време, остале неми, али поуздани сведоци историје. Данас се многе успомене на њих могу извући само из старих мапа града. Припремио сам кратку табелу паланачких улица са називима у одређеним историјским периодима, где је сваки период, а врло често и сваки народ, остављао јединствен траг и тиме доприносио изградњи идентитета улица и целог града:

Данашњи назив	Званични назив у Аустро-угарској	Званични назив у Краљевини СХС и Југославији	Званични назив под фашистичком окупацијом	Званични назив у време СФРЈ	српски народни назив	немачки народни назив
Краља Петра I	Rákóczy utca/Fö utca	Краља Петра	Fö utca?	Маршала Тита	Главни шор/Варошки шор	Haupt-Gasse/König Peter-Gasse
Цара Лазара		Цара Лазара		Бориса Кидрича	Врбашки шор	Jäger-Gasse/Kreuz-Gasse/1. Bauern-Gasse
Војводе Живојина Мишића		Војводе Мишића		Моше Пијаде	Зечки шор	Kalvarien-Gasse/2. Bauern-Gasse
Бранка Радичевића		Принца Ђорђа		Бранка Радичевића	Крајњи шор/Жарки шор	Heide-Gasse
Браће Новаков		Обилићева		Браће Новаков		Krönen-Gasse
Југословенске Армије	Erzsébet királyné utca	Принца Александра/Краља Александра	Horty Miklos utca	Југословенске Народне Армије	Велики шор	Herren-Gasse/Prinz Alexander-Gasse/Bahnhof Strasse
Иве Лоле Рибара	Molnar utca	Хајдук Вељкова/Тиршова	Molnar utca	Иве Лоле Рибара	Калош (део који је у Старој Паланци)	Müller-Gasse/Kalosch
Орахова		Краљевића Марка		Орахова	Орахова	Nussbaum-Gasse
20. октобар		Солунска		20. октобар		Mittel-Gasse/Fischer-Gasse
Дунавска обала				Дунавска обала		Donau Ufer
Бранка Бајића		Обровачка		Бранка Бајића	Обровачки пут	Obrowatzer Strasse
Југ-Богдана		Југ-Богдана
Шумска		Шумска		Шумска	Шумска	Wald-Gasse/Markt Strasse/Marktplatz-Gasse
Трг Братства и јединства		Цара Душана/Школска		Трг Братства и јединства	Школска	Obrowatzer-Strasse/Schul-Gasse
Браће Рибникар		Ајзенхутова		Браће Рибникар		Eisenhut-Gasse/Kirschen-Gasse
Милана Курепе	Atilla utca	Пашићева		Веселина Маслеше	Уска улица	Kleine-Gasse
Веселина Маслеше	Kossuth Lajos utca/Duna utcza	Пашићева		Веселина Маслеше		Donau-Gasse
Жарка Зрењанина		Војводе Путника		Жарка Зрењанина		Rotes Kreuz-Gasse
Шафарикова		Шафарикова		Шафарикова		Friedhof-Gasse/Bahn-Gasse
Светозара Милетића		Светозара Милетића		Светозара Милетића	Гајдобрански пут	Gajdobraer-Gasse
Доситејева		Доситејева		Доситејева	Загњивени шор
Саве Ковачевића		Букинска		Саве Ковачевића		Bukiner-Gasse
Трг ослобођења		Букинска		Трг ослобођења		Bukiner-Gasse
Николе Тесле			Hunyadi Janos utca	Николе Тесле
Вука Караџића			Zrinyi Miklos utca	Вука Караџића
Рибарска		Рибарска		Рибарска		Fischer-Gasse
Брегалничка		Карађорђева		Брегалничка		Park-Strasse
Мичуринова		Вилзонова		Мичуринова		Wilson-Gasse

Једна улица са четири имена: Kossuth Lajos utca, Пашићева, Donau-Gasse и Веселина Маслеше.

Соколско друштво у Бачкој Паланци (четврти део)

Posted: 25 септембра, 2011 in Југославија, Бачка Паланка, Војводина, Народи Бачке Паланке, Политика, Словаци, Соколови, Спорт, Срби, Стара Паланка, Удружења, Уметност

Трећи део текста

Услед недостатка извора, тренутно нема података о Соколском друштву 1935. и 1936. године, али се на основу рада у претходним годинама може реконструисати прича о догађајима који су им били традиционални, као што су Слетови или прослава Дана уједињења. Исто се наставља и 1937, када се на игралишту „Слоге“ одржава слет, са мало скраћеном рутом, која је ишла само кроз главну улицу. За Дан уједињења су млади Соколови који су похађали предавања о историји и идејама Соколства положили заклетву. 1938. сазнајемо да Соколови сад сарађују и са одсеком коњице из Бачке Паланке, са којим организују заједничку представу и село у гостиони Емила Киселичког. У међувремену је нови старешина друштва постао Спасоје Разић, а вреди споменути и да је веома активи начелник Милорад Панић постао наставник у Грађанској школи. Соколови су те године активно радили на скупљању средстава у фонд за изградњу Соколског дома у Бачкој Паланци, да више не би користили зграду Грађанске школе. Фонд је постојао још од Годишње скупштине 31. јануара 1937, и сва села и прославе су служиле за скупљање прилога за изградњу. Од како су Соколови практично постали део државног апарата након Закона о Соколовима, држава се трудила да Соколска друштва што више финансира и подржава, и отваран је све већи број независних Соколских домова. Међутим, у Паланци није забележена никаква помоћ од државе. Највећи добровољни прилог дала је „Фабрика јуте и конопље“ (данас „Таркет“) – 10.000 динара и „Југословенска стража“ их је похвалила као „светао пример патриотизма“. Нема података о томе да је овај пројекат икад спроведен у дело и вероватно га је прекинуо Други светски рат.

Соколски дом у Новом Саду 1936. године.

Пошто је окружни слет ове године одржан у Старом Футогу, највећи догађај за паланачке Соколове био је Десети Свесловенски слет у Прагу. На слету је било најављено 180.000 вежбача, највећи број до сад. На овом слету се јавља и први весник зла које ће да уследи, пошто новине пишу да „савез лужичко српског Соколства овога пута на слету неће учествовати, јер је доласком национал социјалиста на власт у Немачкој распуштен.“ Паланачки Соколови допутовали су возом у две руте – преко Суботице и Копривнице. Од 180.000, југословенских Соколова је било само 10 хиљада, што јасно показује пољуљано стање покрета у етнички подељеној земљи. Паланачки Соко Милорад Панић преноси своју фасцинацију организацијом у Чехословачкој и о величанственом слету каже:

„Дивно је било посматрати слику 34000 чланова вежбача, који су иступили у истом моменту у простим вежбама, а наступ им је био попут излива неке реке, као и 16000 чланица у својим простим вежбама. Ово мноштво вежбајућих чини силан утисак на гледаоца, особито када помисли да сви ови вежбачи радећи исте вежбе уз звуке исте музике имају у својим душама и исте осећаје исте идеје, које су их довеле овамо да својим великим присуством покажу шта може да учини воља за сложан заједнички рад и једну мисао, што све и нехотично мора повољно да утиче на гледаоца васпитавајући га и увлачећи га у заједничко коло Свеславенства и човечанства т.ј. коначном циљу велике Соколске идеје.“

Х Свесловенски слет у Прагу.

Септембарска прослава рођендана краља Петра II у задњим предратним годинама постаје традиционална, са истом рутом и организационом шемом као и Дан уједињења. Од новембра 1938. до априла 1939. Друштво је одржало чак 7 села и три забаве ради прикупљања средстава за изградњу Соколског дома, који нажалост никада није ни изграђен.

За рад Друштва у 1940. и 1941. години такође нема података. Свесоколски слет у Београду 1941. године, за који су се припремали и Паланчани, није одржан због окупације, а сва Соколска друштва су угашена. За време рата, неки Соколови мењају своја уверења, па тако парох Милоје Марцикић постаје члан Народноослободилачког одреда у Бачкој Паланци[1], док други као Карло Тир до задњег дана остају верни соколским идејама, иако се ништа од тога није смело јавно спомињати након рата. После рата оснивају се „Партизани“, због тога што је соколско наслеђе остало упамћено као изразито монархистичко, и стога није било одобравано од стране комунистичких власти. Вреди споменути да је поред Паланке, Соколско друштво имало и Товаришево (из њега се касније развио ФК „Војводина“)[2], а да је паланачко имало чету у Силбашу. Рад Соколских друштава у другим местима није забележен, али познато је да су Параге имале патриотску организацију „Млада Југославија“, основану 2. августа 1932. године[3].

Паланачки Соколови код фотографа С. Ватмана. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

[1] Борислав Милошевић, Паланка на Дунаву, Товаришево, 2004, стр. 139.

[2] http://sr.wikipedia.org/wiki/Tovariševo

[3] Душан Н. Петровић, Параге – село у Бачкој, Параге, 2004, стр. 121.

Велико хвала професору Владимиру Ковачу који је марљиво сакупљао фотографије и текстове о Соколовима из паланачке међуратне штампе и без чије помоћи овог текста не би ни било.

Соколско друштво у Бачкој Паланци (трећи део)

Posted: 23 септембра, 2011 in Југославија, Бачка Паланка, Војводина, Народи Бачке Паланке, Политика, Словаци, Соколови, Спорт, Срби, Стара Паланка

Други део текста

Упркос свим наведеним успесима, Соколови нису посустајали и тежили су да прошире своју делатност. Тако су 1932. године успешно спровели акцију преимновања улице Хајдук Вељка у улицу др Мирослава Тирша (данашња Иве Лоле Рибара). Исте године је обележавано и 20 година од почетка Првог балканског рата и Кумановске битке. Ова прослава је била толико слабо посећена да је почетак Академије у Касини каснио читавих сат времена, јер је било премало људи. Један члан Соколова који се потписао као „Патриота“ о томе пише у „Југословенској стражи“: „Овом приликом је примећен изостанак доста великог броја државних и самоуправних чиновника; вероватно да су та господа тог вечера запоставила Југословенску националну свечаност својим личним уживањима што је за сваку осуду.“

Портрет др Мирослава Тирша.

Ове године се друштво опростило и од вишегодишњег старешине Мире Мандића. Наиме, Мандић је унапређен у судију Апелационог суда у Новом Саду, што је значило да више неће моћи да обавља своје дужности у Паланци. 27. новембра је одржано опроштајно вече у Соколани, где се преко стотину Сокола окупило да искаже своју захвалност г. Мандићу. Приказана је чак и представа коју је самостално режирала и написала матуранткиња Грађанске школе Теодора Бек. Миро Мандић се сели у Нови Сад и наставља активности унутар покрета и спомиње се као изасланик Савеза сокола Краљевине Југославије[1]. Највећи догађај ове године био је IX Свесловенски слет у Прагу, ком је, захваљујући веома приступачним условима за пут – 306 динара по особи, не рачунајући храну. Процењено је да је Праг, град од 850.000 становника, тада угостио преко милион људи. Познато је да су од Паланчана слету присуствовали Милорад Панић, Јурај Ковач и Петер Трпка. Занимљиво је да нико у паланчкој штампи није објавио причу са овог изванредног догађаја. На крају године, поново је одржана традиционална прослава Дана уједињења, са слављем у свим црквама у граду.

Соколови у Прагу. Познато је да је први лево Милорад Панић, други здесна Петер Трпка, а четврти здесна Јурај Ковач. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У марту 1933. године у Паланци се догодила серија напада на зграду Римокатоличког жупног уреда у Бачкој Паланци (која се налазила на месту данашње Гимназије). Сами детаљи инцидената нису наведени у штампи, али су по граду кружиле приче да су Соколови одговорни за напад. Због овога је одржана ванредна седница Управе Соколског друштва 6. априла, на којој је донешена изјава којом Соколови негирају сваку умешаност у нападе и осуђују сам чин. Гласине су произашле из тога што су католички свештеници одвраћали католичку омладину од активног ступања у Соколско друштво. Соколови због тога новинама „Die Wacht“ и „Југословенска стража“ шаљу следећу изјаву:

1) Соколско друштво Бачка Паланка, није учествовало у нападима на стан Римокатоличког жупног уреда и уопште нема никакве везе са нападачима.-
2) Соколско друштво Бачка Паланка, не одобрава начин обрачунавања, каквим су се непознати нападачи послужили приликом горе поменутих напада, јер ако би оно требало физичког обрачуна извело би тај обрачун јавно и отворено, а не под заштитом мрака.-
3) Они који проносе гласове да је Соколско друштво организовало ове нападе, тврде, да је друштво хтело овим да се освети г.г. свештеницима због читања познате бискупске посланице и одвраћања римокатоличке омладине од ступања у Соколске редове.-

Поводом ове верзије, ова Управа изјављује да сматра, да ће већи успех постићи тиме, што ће својим радом доказати да Соколство у опште НИЈЕ антирелигиозни покрет, па следствено томе, није ни противник римокатоличке вере, него што би дошло до успеха једним физичким обрачуном са свештенством.-

25. маја 1933. слет је по први пут одржан на игралишту „Слоге“. Соколови у својим изјавама у време овог слета апелују на буђење свести у народу, позивају се на хришћанске и соколске идеале и организује нове серије предавања за омладину. Приметно је да је у целој држави почело жигосање покрета као антиклерикалног и антирелигиозног, тако да чак и Савез Сокола Краљевине Југославије издаје званичну изјаву на националном нивоу у којој пориче те тврдње. Прославили су и десети рођендан престолонаследника Петра и Дан уједињења.

Слет 1932. на стадиону Страхов у Прагу.

У фебруару 1934. године, Соколови су одлучили да ће довести свакодневно дежурство у Соколани ради што боље организације за окружни слет у јуну и покрајински слет у Сарајеву. Сарајевски слет је одржан 28. јуна 1934, тачно двадесет година од дана када је први отказан због Сарајевског атентата. Ове године је по први пут одабрано летње игралиште у Старој Паланци, изнајмљено од Српске православне црквене општине. Ради прикупљања средстава, одржавали су и села сваке недеље. Просветни одбор Савеза сокола у Новом Саду упозорио је да се Соколови на улици не поздрављају као Соколови и не ословљавају се међусобно са брате, и навели да је ово озбиљно одступање од идеја Соколова и непоштовање других чланова. Било је случајева да се Соколови ословљавају и са „друже“, што показује да је у њиховим редовима било чак и комуниста. Соколски слет 17. јуна у Паланци престигао је претходни и поново показао вредност рада паланачких Соколова. Међутим, све је стало када је 9. октобра у Марсеју извршен атентат на краља Александра. Новине извештавају о великој жалости целог народа и напомињу да су његове последње речи биле „Чувајте Југославију!“. 2 дана касније паланчки Соко ужурбано организује седницу на којој одаје почаст краљу и шаље телеграм саучешћа у Београд. „Југословенска Стража“ даје и детаљан опис комеморације:

„У прочељу дворане, на високом постољу завијеном у црно стајала је слика Великога Краља, уоквирена црним тканинама, а испод ње на црном поољу, белим словима исписан Његов последњи аманет: „Чувајте Југославију“. Испод слике и овог натписа пуштала се низ црно постоље државна тробојка, ширине око пола метара а око слике у црно увијени црепови са зеленим спаргусима. Десно од овога постоља и слике стајали су чланови Управе Соколског друштва и чланство у соколском кроју са црним тракама око леве руке, а лево на посебном постољу биста Блаженопочившег Краља Петра Ослободиоца. Мало напред стајао је сто поккривен црнином. Испред чланства у кроју и управе, стајао је друштвени заставник са Соколском заставом низ коју се спуштао велики црни флор, погнутом напред.“

Соколови на поклоњењу покојном краљу испред Цркве светог Ђорђа. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У говорима на комеморацији, Александар је називан „Витешки краљ“, „Апостол јединства“ и упоређиван је са спартанским краљем-мучеником Леонидом. Може се рећи да је, бар међу Соколовима, култ личности око краља био раван Титовом култу личности у Југославији. 15. октобра је велики број паланачких Сокола отишао на Опленац на поклоњење. Старопаланачки парох г. Милоје Марцикић одржао је говор у опленачкој цркви. Присуствовали су и пароси Товаришева и Силбаша, као и евангелички свештеник др Павел Шуљан, који је одржао говор на словачком. Венац је положио и др Борислав Увалић. Након свих догађаја, Дан уједињења 1. децембра прослављен је скромно као првих година рада Друштва, само Свечаном академијом у Хотелу „Клешпис“.

Соколови на Опленцу. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Четврти део текста

[1] http://www.srbobran.net/content/32/srbobranski-list-vreme-1936/1/&print=1

Соколско друштво у Бачкој Паланци (други део)

Posted: 20 септембра, 2011 in Југославија, Бачка Паланка, Војводина, Народи Бачке Паланке, Политика, Словаци, Соколови, Спорт, Срби, Стара Паланка, Удружења, Уметност

Први део текста

У међувремену, убиства у Скупштини 20. јуна 1928. и политичка криза која је уследила доводе до тога да краљ Александар 6. јануара 1929. године прогласи диктатуру и заведе идеологију интегралног југословенства[1]. Тада су посебним декретом распуштена и сва соколска и слична друштва и уместо њих је основаа Витешка организација „Соко“ Краљевине Југославије. Све гимнастичке и соколске организације имале су избор да ли да постану део новооснованог „Сокола“ или да буду укинуте[2]. На дан завођења диктатуре најављено је и одржавање главне Скупштине Соколског друштва у Бачкој Паланци, али је оно накнадно померено са 13. на 27. јануар, што значи да су се превирања осетила и у Паланци. Соколско друштво ипак одлучује да прихвати одлуке проглашене 6. јануара и 22. априла организује Велики манифестациони збор, којем присуствује и угледни адвокат и спортски радник др Игњат Павлас, старешина соколске жупе „Светозар Милетић“ (убијен у Новосадској рацији). У име Хрвата присуствује и Југословенски соко из Илока. Старешина паланачки Миро Мандић поздравља краљеву одлуку и закључује да је „Шести јануар дан који је једном за свагда уклонио све размирице између Срба, Хрвата, и Словенаца и државну идеју поставио на сигурну базу.“ Након тога је у име окупљеног народа упутио телеграм краљу у Београд:

„СОКОЛСКО ДРУШТВО У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ У ЗАЈЕДНИЦИ СА СВИМА НАЦИОНАЛНИМ, КУЛТУРНИМ И ХУМАНИМ УСТАНОВАМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА И ЦЕЛОКУПНИМ ЖИТЕЉСТВОМ СВЕ ТРИ ПАЛАНКЕ И ОКОЛИНЕ СА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ МАНИФЕСТАЦИОНИГ ЗБОРА, ОДРЖАНОГ ДАНАС У БАЧКОЈ ПАЛАНЦИ, ПОЗДРАВЉА УЗВИШЕНОГА СВОГА КРАЉА И ИЗЈАВЉУЈЕ МУ СВОЈУ НЕПОКОЛЕБЉИВУ ОДАНОСТ И ВЕРНОСТ, СТАВЉАЈУЋИ МУ НА РАСПОЛОЖЕЊЕ СВОЈЕ СИЛЕ ЗА ОСТВАРЕЊЕ ВИСОКОГ ЦИЉА: ПРОЦВАТЕ И СРЕЋЕ ЈЕДИНЕ И НЕРАЗДЕЉИВЕ МИЛЕ НАМ ОТАЏБИНЕ.
СОКОЛСКО ДРУШТВО
БАЧКА ПАЛАНКА“

Говор држи и др Игњат Павлас. Из говора присутних и резолуције коју су донели, види се да Соколско друштво сада јасно и отворено стаје уз идеје монархизма и југословенског национализма и све активности Соколова у наредним годинама биће прожете тим идејама. Иако је на националном нивоу соколски покрет почео да слаби након 1929. године, у Паланци се десило сасвим супротно. 27. маја је поново одржан окружни слет, на коме је ове године учествовало више од 2000 људи, четири пута више него две године раније. Напомиње се да су на слету учествовали Срби, Хрвати, Словаци, Шокци и Буњевци. Велики акценат је стављен на идеју да су Соколови „један од камена темељаца на којима ће се потпуно изградити велика зграда наше Отаџбине… и створити један здрав и снажни југословенски национализам“, речима тадашњег паланачког среског начелника Дамјана Стојшића. Поворка је била организована исто као и 1927, осим што је овом приликом у Православној цркви освећена застава Друштва набављена прошле године. Кум паланачке заставе је био др Милорад Завишић. Говоре су одржали свештеник Ђока Николић, соколски старешина Миро Мандић и други виђени и угледни Паланчани. Након тога следио је банкет, па вежбе на тргу Цара Душана и Свечана академија у Касини.

Окупљање Соколова испред зграде општине Стара Паланка. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

Крајем године је, у складу са досадашњом организацијом грандиозних прослава, проширена и прослава Дана уједињења, који се до тада обележавао само скромним Свечаним академијама у Касини или Соколани. Прослава је почела већ увече, 30. новембра. Соколови су се окупили испред зграде општине Бачка Паланка, а затим је поворка кренула до римокатоличке цркве у Новој Паланци. Тако су и Немци укључени у прославу и учињени су напори да им се приближи идеја Југословенства. У томе је предњачио господин Вортнер, директор Основне школе. Поворка се даље упутила у Стару Паланку улицом краља Александра. Носили су заставе и слике краља. У свим говорима се истиче значај три велика дана за Југославију: 1. децембар – Дан уједињења, 6. јануар, дан увођења диктатуре и 3. октобар – дан када је Краљевина СХС преименована у Југославију. Сутрадан су свечане службе одржане у свим црквама у Паланци, а говоре су одржали свештеник Ђока Николић у православној и Карол Кубица у евангеличкој цркви. Потом је одржана Академија у Касини. Говори су том приликом били још отвореније националистички, а неки су из данашње перспективе чак и фашистички. Тако старешина Миро Мандић каже да „историја од нас данас тражи новог човека – расно уједначеног Југсловена“ и апелује на народ да прихвати одлуке диктатуре. Говори и о Југословенима ван Југославије, нарочито у Истри, која је тада припадала Италији, док председник месне организације Народне одбране господин Рада Ивановић отворено изјављује да „је наш циљ Југославија од Јадрана до Црног мора“. На крају господин Вортнер држи говор о културним и историјским везама Немаца и Југословена на немачком језику.

Како и сама Стража од 26. јануара 1930. године закључује, „Соколска идеја у Бачкој Паланци хвата чврстог корена.“ Исте године Соколана организује пројекције филма са VIII Свесловенског слета у Прагу. Настављају и с активностима у општини и посећују Обровац. 9. марта 1930. су Свечаном академијом у Соколани прославили осамдесети рођендан чехословачког председника Масарика. Активно се ради на већем ангажовању основаца у Соколском покрету. Сакпљена је велика количина новца за куповину радио-апарата у Соколани, али је на крају искоришћена за изградњу соколског штранда са десет кабина иза градског штранда. У мају посећују Ердевик и учествују на слетовима у Сомбору и Новом Саду, а све у јеку припрема за највећи до тад слет у Паланци, на други дан Духова, 9. јуна 1930. године.

Разгледница са VIII Свесловенског слета, чувеног сликара Алфонса Мухе.

Паланачки Соколови су остали доследни и овај слет је убедљиво надмашио претходни. Било је око 1000 школске деце из паланачког и илочког среза, као и више стотина чланова и чланица Соколских друштава Паланке, Илока, Ердевика и сеоских чета. Присуствовали су чак и питомци Ваздухопловне школе из Новог Сада, њих сто. Ту су били и војници паланачког, илочког и кулског среза. Сви они су продефиловали улицама града. Свирачи из Буљкеса (Бачког Маглића), Букина (Младенова) и Паланке су пропратили цео догађај. Прва поворка ишла је од пристаништа на Дунаву, где су гости сачекани, до Соколане, а друга, каснија, почела је да се скупља у 11 часова код зграде Среског начелства, где су их, поред одушевљене масе људи, чекали и старешина Новосадске жупе др Игњат Павлас, паланачки старешина Друштва Миро Мандић, срески начелник Дамјан Стојшић, заменик бана Дунавске бановине Милоје Стојадиновић, официри Краљевске војске и многи други. Они су се упутили ка трибинама Слетишта иза Римокатоличке цркве, где су их чекали представници разних националних и културних удружења, као и свих паланачких цркава. Затим је пред њих дошла већ споменута поворка Соколова, а г. Миро Мандић је одржао патриотски говор у ком је истакао потребу за очувањем Југословенства и значају Соколова за Паланку и Илок. Присуствовало је око 5000 људи. Затим је одржан свечани банкет у Касини, где је др Борислав Увалић апеловао на бана Дунавске бановине да се што пре донесе одлука о спајању Старе, Нове и Бачке Паланке у једно место. У пола 4 је одржана јавна вежва на игралишту С.К. „Слога“, код железничке станице у Новој Паланци. Увече је Свечана академија по први пут одржана у сали Хотела „Клешпис“.

Соколови на улицама Паланке за време једног дефилеа. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

У недељу, 10. августа, паланачки Соколови су присуствовали на традиционалним Великим словачким свечаностима у Бачком Петровцу. По први пут организовали су и прославу рођендана престолонаследника Петра II, који је претходне године краљевском одлуком постављен за вођу свих Соколова у Југославији. Поворка је ишла искључиво Главном улицом, од општине Стара Паланка, до Среског начелства. Спомиње се и присуство београдском Свесоколском слету, али је већа пажње посвећена малом одзиву паланачких Соколова него опису догађаја. Исти случај се дешава са Соколском академијом у Соколани поводом годишњице плебисцита којим је Корушка припојена Аустрији. Организована је и Академија поводом годишњице независности Чехословачке, којој су присуствовали сви виђени Паланчани, без обзира на националност. До краја године Соколови су одржавали села у Соколани и Касини, вероватно ради прикупљања средстава за прославу Дана уједињења, на ком поворка већ традиционално пролази крај све четири паланачке цркве, у којима се и одржавају посебне службе. Соколови с поносом напомињу велики број Немаца који се укључио у прославу Дана уједињења.

Паланачки соколови иду на Велике словачке свечаности у Бачки Петровац. Из личне збирке проф. Владимира Ковача.

На Годишњој скупштини 1931. године донешена је одлука да се досадашњи званични назив друштва „Соколско друштво у Старој Паланци“ промени у „Соколско друштво у Паланци – Бачка“. Скупштину је пропратила жустра расправа начелника Милорада Панића са члановима бившег Управног одбора. Новине осуђују његов напад као напад на целокупно паланачко учитељство (у одбору су били школски надзорник и управник Грађанске школе) и каже се да ће конфликт највероватније да заврши на суду. Новинарска секција Соколског друштва је реаговала на ове наводе из новина и изјавила да Панић никога није вређао и да су оптужбе неосноване. Соколови су наставили филмске пројекције, овај пут приказавши Свесоколски слет у Београду 1930. године. Соколови су одржали и сопствени слет у Паланци 21. јуна. Сада већ уходана традиционална поворка ишла је од Нове Паланке до центра града, па у Стару Паланку до православне цркве и назад, после чега је уследио ручак, слет и Свечана академија у Касини. По свему судећи, овај слет је био много мање раскошан и свечан од оног претходне године, на шта су се жалили и грађани, али Соколови то правдају много мањим временом за припреме него претходних година. Упркос томе, Соколови су недостатке надокнадили путовањима у Сплит, Бачки Петровац и Кисач, а неколицина срећних је имала и прилику да преко Савеза Сокола Краљевине Југославије оде у Париз. Радили су активно и на прикупљању нових чланова и одржавали предавања на тему Историје Соколства у Соколани. Пред крај године су уследила села за прикупљање новца и прослава Дана уједињења. У свечаност се ове године укључила и Јеврејска заједница у Паланци и свечано богослужење одржано је и тамо. Види се да су до 1931. године Соколови већ постали угледно и озбиљно друштво, које је без много превирања одржавало редовне годишње прославе, у којима су учествовали сви Паланчани, без обзира на нацију.

Трећи део текста

[1] http://sr.wikipedia.org/sr-el/Šestojanuarska_diktatura

[2] Милојко Р. Тубић, Југословенски спорт, Нови Сад, 2005, стр. 127.

Паланачки револуционар: др Ђорђе Стојаковић

Posted: 9 августа, 2011 in Аустро-Угарска, Бачка Паланка, Војводина, Политика, Револуција 1848., Срби, Стара Паланка

Још један изузетно значајан Паланчанин о ком се у нашем граду скоро ништа је истакнути српски револуционар Ђорђе Стојаковић, један од народних првака у Револуцији 1848/49.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић је рођен у Старој Паланци 11. априла 1811. године (или 1810. по неким изворима[1]). Био је одличан и истакнут ученик и студент, те је докторирао право и у Бечу и у Пожуну (данашњој Братислави). Као студент права добио је као награду златну колајну за расправу коју је написао поводом педесетогодишњице пештанског универзитета 1834. године[2]. По завршетку студија ради прво као адвокат у Пешти и убрзо постаје „правдобранитељ“ православне будимске конзисторије и Матице српске.[3] Касније се сели у Београд и неко време ради као правник кнеза Милоша Обреновића.

Пештански универзитет у XIX веку.

1848. године надолази „Пролеће народа“ и Аустријску царевину преплављује талас националних револуција. Ђорђе Стојаковић одмах излази на јавну сцену са својом књижицом „Осветљење“, у којој критикује систем у Србији и доводи у питање наследно право српских кнежева. Затим одлази у Будимпешту и 6. марта учествује у делегацији предвођеној Ђорђем Стратимировићем која је Мађарима понудила српске захтеве за аутономијом[4]. Срби су захтевали слободу језика, вероисповести, школе, право на одржавање сабора сваке године и укључивање у локалне власти. Међутим, мађарски прваци, а посебно Лајош Кошут, су били изричито против[5]. Долази до велике тензије и заоштравања односа између Срба и Мађара, а Хрвати у међувремену нуде Србима савез против Мађарске и позивају на уједињење са Србијом.

1. маја 1848. године, Ђорђе Стојаковић присуствује Мајској скупштини у Сремским Карловцима.3. маја 1848. године скупштина проглашава Српску Војводину, која обухвата Срем са границом, Барању, Бачку са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом[6]. Српска Војводина улази у савез са „Троједном краљевином“ – Хрватском, Далмацијом и Славонијом. Карловачки митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, Ђорђе Стратимировић за вожда, а Стеван Шупљикац за војводу. Формирана је чак и Влада Српске Војводине, тзв. Главни одбор[7]. Ђорђе Стојаковић постаје члан Главног одбора и самим тим једна од кључних личности у животу српског народа у Војводини. Затим је именован за члана делегације која ће представљати Србе на Свесловенском конгресу у Прагу, предвођене Паваом Стаматовићем[8].

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима.

Ђорђе Стојаковић је присуствовао Прашком свесловенском конгресу од 2. до 12. јуна. Конгрес није донео конкретне резултате, услед немогућности договора о гласању, дневном реду и поступцима на скупштини и прекинут је када су на улицама Прага почели нереди[9]. По повратку из Прага, ухапшен је у Пешти због велеиздаје и послан на преки суд:

„Толико и толико пута наперили су хонведи пушку кроз прозор собе у којој је био затворен да „вад-раца“ убију. Ушао је у тамницу вран као гавран, а изишао из ње упола сед.“[10]

После битке код Сентомаша, 14. јула 1848, Ђорђе Стојаковић замењен је за једног од мађарског поручника, сина богатог бечког племића, који је заробљен у бици. Након ослобађања, учествује у раду Главног одбора све до краја Револуције[11]. У то време је радио чак и на нацрту Устава Српске Војводине. За разлику од мађарске Владе која је бројала само 9 чланова, у српској Влади их је било чак 48, а на интервенцију припадника Омладине накнадно их је укључено још 9, и ова „Влада“ није била ефикасна.

Упркос разним понудама које је мађарска Влада накнадно нудила Србима у Војводини, патријарх Рајачић је остао уз Аустрију и бана Јелачића. Као знак захвалности, Беч је потврдио Рајачићеву позицију патријарха и Шупљикцев избор за војводу, што се није променило ни са абдикацијом Фердинанда I и доласком Франца Јозефа на власт 2. децембра 1848.[12]

Прокламована територија Српске Војводине.

Српска војска је у јануару 1849. године била на вратима Мохача и Арада, али је крајем марта и почетком априла мађарска војска започела офанзиву у којој су заузети Сомбор, Сентиван, Сириг, Сента, Врбас, Бечеј, и Србобран. Србобран је спаљен, а становништво протерано из села, а Нови Сад је 12. јуна 1849. бомбардован са Петроварадина и сравњен са земљом.[13] Мађарска револуција је угушена тек захваљујући руској интервенцији на захтев Франца Јозефа. Мађари су поражени у бици код Вилагоша 13. августа 1849. године. Главне вође су побегле у изгнанство, а водећи генерали су погубљени у Араду.

О самој Паланци за време Револуције нема много података, осим да је мађарски генерал Антал Ветер 30. новембра 1848. напао Паланку да би одвратио српске снаге од Томашевца[14]. Вероватно је да град није претрпео већа разарања у бурним револуционарним годинама.

Патентом од 18. новембра 1849. године, цар је формирао Војводство Србију и Тамишки Банат. Ђорђе Стојаковић након рата прелази у Беч, где преговара о правном положају новооснованог Војводства[15]. Понуђено му је чак и место у Министарству правде у Бечу. Потом постаје члан Главног земаљског суда, прво у Пешти, а потом у Темишвару. 1856. године постаје дворски саветник и члан највишег суда у Бечу. Међутим, упркос Стојаковићевим вишегодишњим залагањима, Војводство је укинуто 1860. године. Једино за шта је патријарх Рајачић накнадно успео да се избори било је одржавање црквено-народног Сабора. 2. априла 1861. године одржан је Благовештенски сабор. Патријарх и Стојаковић су на сабору представљали „Већину“, односно групу која се залагала за сарадњу са аустријском Владом и царем. Били су најбројнији и изборили су се за очување привилегија, црквено-школску аутономију и повратак аутономне области с војводом на челу. Нажалост, испоставило се да су ови захтеви подржавани од стране бечке Владе користили само за слабљење мађарске стране у преговорима и никада нису испуњени[16].

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Исте године, Стојаковић је био један од оснивача Српске црквене општине у Бечу. Био је њен први председник и на оснивачкој скупштини 27. новембра 1860. је изабран за члана црквеног одбора. Већ 3. децембра 1860. године, одбор је одлучио да се од највиших државних власти затражи место на Глацис и Франц-Јозеф кеју који је иначе према урбанистичком плану био одређен за цркву. Такође је затражено место за зидање парохијске куће и школе. Упоредо са тражењем земљишта за цркву, црквени дом и школу, одбор је тражио одређену парцелу на централном гробљу које се тада оснивало, на којем би се сахрањивали православни Срби. Након преговора, који су годинама трајали, уступљена је парцела која носи назив „Српско одељење“ парцела бр. 68, а налази се у близини српског војничког гробља[17]. Ђорђе Стојаковић умире у Бечу новембра 1863. године. Храм Српске црквене општине који је сањао, а који је посвећен Светом Сави, коначно је завршен 1893. године.