Револуција 1848. | Паланка 3 у 1

Архива за категорију ‘Револуција 1848.’

Паланачки револуционар: др Ђорђе Стојаковић

Posted: 9 августа, 2011 in Аустро-Угарска, Бачка Паланка, Војводина, Политика, Револуција 1848., Срби, Стара Паланка

Још један изузетно значајан Паланчанин о ком се у нашем граду скоро ништа је истакнути српски револуционар Ђорђе Стојаковић, један од народних првака у Револуцији 1848/49.

Ђорђе Стојаковић, портрет.

Ђорђе Стојаковић је рођен у Старој Паланци 11. априла 1811. године (или 1810. по неким изворима[1]). Био је одличан и истакнут ученик и студент, те је докторирао право и у Бечу и у Пожуну (данашњој Братислави). Као студент права добио је као награду златну колајну за расправу коју је написао поводом педесетогодишњице пештанског универзитета 1834. године[2]. По завршетку студија ради прво као адвокат у Пешти и убрзо постаје „правдобранитељ“ православне будимске конзисторије и Матице српске.[3] Касније се сели у Београд и неко време ради као правник кнеза Милоша Обреновића.

Пештански универзитет у XIX веку.

1848. године надолази „Пролеће народа“ и Аустријску царевину преплављује талас националних револуција. Ђорђе Стојаковић одмах излази на јавну сцену са својом књижицом „Осветљење“, у којој критикује систем у Србији и доводи у питање наследно право српских кнежева. Затим одлази у Будимпешту и 6. марта учествује у делегацији предвођеној Ђорђем Стратимировићем која је Мађарима понудила српске захтеве за аутономијом[4]. Срби су захтевали слободу језика, вероисповести, школе, право на одржавање сабора сваке године и укључивање у локалне власти. Међутим, мађарски прваци, а посебно Лајош Кошут, су били изричито против[5]. Долази до велике тензије и заоштравања односа између Срба и Мађара, а Хрвати у међувремену нуде Србима савез против Мађарске и позивају на уједињење са Србијом.

1. маја 1848. године, Ђорђе Стојаковић присуствује Мајској скупштини у Сремским Карловцима.3. маја 1848. године скупштина проглашава Српску Војводину, која обухвата Срем са границом, Барању, Бачку са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом[6]. Српска Војводина улази у савез са „Троједном краљевином“ – Хрватском, Далмацијом и Славонијом. Карловачки митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, Ђорђе Стратимировић за вожда, а Стеван Шупљикац за војводу. Формирана је чак и Влада Српске Војводине, тзв. Главни одбор[7]. Ђорђе Стојаковић постаје члан Главног одбора и самим тим једна од кључних личности у животу српског народа у Војводини. Затим је именован за члана делегације која ће представљати Србе на Свесловенском конгресу у Прагу, предвођене Паваом Стаматовићем[8].

Проглашење Српске Војводине 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима.

Ђорђе Стојаковић је присуствовао Прашком свесловенском конгресу од 2. до 12. јуна. Конгрес није донео конкретне резултате, услед немогућности договора о гласању, дневном реду и поступцима на скупштини и прекинут је када су на улицама Прага почели нереди[9]. По повратку из Прага, ухапшен је у Пешти због велеиздаје и послан на преки суд:

„Толико и толико пута наперили су хонведи пушку кроз прозор собе у којој је био затворен да „вад-раца“ убију. Ушао је у тамницу вран као гавран, а изишао из ње упола сед.“[10]

После битке код Сентомаша, 14. јула 1848, Ђорђе Стојаковић замењен је за једног од мађарског поручника, сина богатог бечког племића, који је заробљен у бици. Након ослобађања, учествује у раду Главног одбора све до краја Револуције[11]. У то време је радио чак и на нацрту Устава Српске Војводине. За разлику од мађарске Владе која је бројала само 9 чланова, у српској Влади их је било чак 48, а на интервенцију припадника Омладине накнадно их је укључено још 9, и ова „Влада“ није била ефикасна.

Упркос разним понудама које је мађарска Влада накнадно нудила Србима у Војводини, патријарх Рајачић је остао уз Аустрију и бана Јелачића. Као знак захвалности, Беч је потврдио Рајачићеву позицију патријарха и Шупљикцев избор за војводу, што се није променило ни са абдикацијом Фердинанда I и доласком Франца Јозефа на власт 2. децембра 1848.[12]

Прокламована територија Српске Војводине.

Српска војска је у јануару 1849. године била на вратима Мохача и Арада, али је крајем марта и почетком априла мађарска војска започела офанзиву у којој су заузети Сомбор, Сентиван, Сириг, Сента, Врбас, Бечеј, и Србобран. Србобран је спаљен, а становништво протерано из села, а Нови Сад је 12. јуна 1849. бомбардован са Петроварадина и сравњен са земљом.[13] Мађарска револуција је угушена тек захваљујући руској интервенцији на захтев Франца Јозефа. Мађари су поражени у бици код Вилагоша 13. августа 1849. године. Главне вође су побегле у изгнанство, а водећи генерали су погубљени у Араду.

О самој Паланци за време Револуције нема много података, осим да је мађарски генерал Антал Ветер 30. новембра 1848. напао Паланку да би одвратио српске снаге од Томашевца[14]. Вероватно је да град није претрпео већа разарања у бурним револуционарним годинама.

Патентом од 18. новембра 1849. године, цар је формирао Војводство Србију и Тамишки Банат. Ђорђе Стојаковић након рата прелази у Беч, где преговара о правном положају новооснованог Војводства[15]. Понуђено му је чак и место у Министарству правде у Бечу. Потом постаје члан Главног земаљског суда, прво у Пешти, а потом у Темишвару. 1856. године постаје дворски саветник и члан највишег суда у Бечу. Међутим, упркос Стојаковићевим вишегодишњим залагањима, Војводство је укинуто 1860. године. Једино за шта је патријарх Рајачић накнадно успео да се избори било је одржавање црквено-народног Сабора. 2. априла 1861. године одржан је Благовештенски сабор. Патријарх и Стојаковић су на сабору представљали „Већину“, односно групу која се залагала за сарадњу са аустријском Владом и царем. Били су најбројнији и изборили су се за очување привилегија, црквено-школску аутономију и повратак аутономне области с војводом на челу. Нажалост, испоставило се да су ови захтеви подржавани од стране бечке Владе користили само за слабљење мађарске стране у преговорима и никада нису испуњени[16].

Грб Војводства Србија и Тамишки Банат.

Исте године, Стојаковић је био један од оснивача Српске црквене општине у Бечу. Био је њен први председник и на оснивачкој скупштини 27. новембра 1860. је изабран за члана црквеног одбора. Већ 3. децембра 1860. године, одбор је одлучио да се од највиших државних власти затражи место на Глацис и Франц-Јозеф кеју који је иначе према урбанистичком плану био одређен за цркву. Такође је затражено место за зидање парохијске куће и школе. Упоредо са тражењем земљишта за цркву, црквени дом и школу, одбор је тражио одређену парцелу на централном гробљу које се тада оснивало, на којем би се сахрањивали православни Срби. Након преговора, који су годинама трајали, уступљена је парцела која носи назив „Српско одељење“ парцела бр. 68, а налази се у близини српског војничког гробља[17]. Ђорђе Стојаковић умире у Бечу новембра 1863. године. Храм Српске црквене општине који је сањао, а који је посвећен Светом Сави, коначно је завршен 1893. године.